Приказивање чланака по тагу Istorija za deveti razred osnovne škole

С обзиром на то да ја никада нисам бјежао од разговора и на најделикатније теме, ред би био да након јучерашњих објава и ја изнесем своје мишљење о двојици "истакнутих личности" из историје Републике Српске, наведених и у уџбенику Историје за девети разред основне школе у Републици Српској.

Без икакве сумње, због својих позиција у државној и војној структури Републике Српске, били су истакнути појединци током стварања и брањења Републике Српске. Дјеловали су и позитивно и негативно.

Од јесени 1994. године, заједно са посланицима Народне скупштине, постали су главни кривци за продужетак рата и, због позиција на којима су били, сносе највећу одговорност за све жртве које су се десиле од тада па до краја рата.
Младићева кривица је за нијансу мања јер није доносио наредбе. Међутим, од јесени 1994. године, након што је власт Републике Српске одбацила сваку сарадњу са чланицама Контакт групе у мировном процесу и остала без четворогодишњег легалитета добијеног на изборима у септембру 1990. године, Младић је могао да има покриће за пресуђујућу улогу у завршетку рата и спрјечавању даљњег страдања војника, цивила и губљења значајног дијела територије Републике Српске. Умјесто тога, донио је одлуку да се уклопи у Караџићево окружење и да под његовом командом дочека крај рата.

У љето 1995. године, након измјештања комплетног цивилног муслиманског становништва из Сребренице са територије Републике Српске и стријељања заробљених припадника 28. дивизије из Сребренице, Хашки трибунал, формиран од стране Уједињених нација, и против једног и против другог подиже оптужнице, теретећи их за најтеже ратне злочине.
Побјегли су након рата у Србију, тамо се скривали, а онда их је Полиција Србије ухапсила и изручила Хашком трибуналу.

Чињенице су то, и оне, као такве, морају имати своје мјесто у уџбеницима историје у Републици Српској.
Наравно то је само дио историјске слике Републике Српске, која мора бити цјеловита и садржајна. Атаци на Југославију, Југословенску народну армију и на Србе морали би бити прецизно описани у сваком уџбенику историје у Републици Српској.

(Доктор Драган Ђокановић, 14. 10. 2024)

Почетак моје јутрошње објаве, биће кратак: Неко је у Републици Српској одлучио да се Радован Караџић и Ратко Младић, у уџбенику Историје за девети разред основне школе у Српској, наведу као "истакнуте личности"; Бошњачки политичари су промптно реаговали и затражили од Уставног суда БиХ да забрани наведени уџбеник; Уставни суд БиХ, односно његова актуелна варијанта названа "крњи" Уставни суд БиХ (јер ради без српских судија) привремено је обуставила примјену дијела Правилника о наставном плану и програму за наставни предмет Историја за девети разред основне школе и ставила уџбеник Историје ван снаге. Тако су се Радован Караџић и Ратко Младић, иако пресуђени у Хашком трибуналу, поновно, на захтјев бошњачких политичара, нашли на суду.

Али, ко је, и зашто, бошњачким политичарима, да тако кажем, "набацио лопту" у шеснаестерцу?
Ко је у Републици Српској дао зелено свјетло за нову политичку аферу, овај пут преко леђа најосјетљивије категорије становништва у Српској - школске дјеце?
Министар просвете? Предсједник Владе? Предсједник Републике Српске?

Без икакве сумње, није то могло да се деси без сагласности Милорада Додика!
Међутим, зашто је политичар, Милорад Додик, искористио (злоупотријебио) функцију предсједника Републике Српске да, поновно, Радована Караџића и Ратка Младића повлачи по суду, овај пут по "крњем" Уставном суду, да се полемише о њиховој улози у рату, да се прича о њиховим правоснажним пресудама у Хашком трибуналу, притворима и затворима?
Морао би предсједник Српске да одговори на то питање.

Али и да каже зашто, на Уставотворној скупштини муслиманско-хрватске Федерације БиХ, у марту 1994. године, а био је прустан као посланик, није осудио етничко чишћење Срба које се десило на територији коју су запосјеле муслиманске и хрватске војне снаге? Зашто је ћутао?

Зашто, мене, као министра за борачка питања, није подржао на сједници Народне скупштине Републике Српске, у септембру 1993. године, на којој сам све посланике, међу којима је био и он, све чланове Владе Републике Српске, као и Радована Караџића и Ратка Младића упозорио да Срби нису геноцидан народ, да су на свом Плебисциту, у новембру 1991. године, јасно поручили да са свима другима желе да остану у савезној држави Југославији, и да се само на том изјашњавању нашег народа мора изграђивати Република Српска, зашто је и тада ћутао?

Проблем који је, НАМЈЕРНО, отворен уџбеником Историје за девети разред основне школе у Републици Српској, мора се ријешити у Републици Српској! Не на крњем Уставном суду БиХ, већ у Републици Српској! На том питању не смије Уставни суд БиХ да придобија симпатије свијета јер их не заслужује, већ Република Српска, која мора бити у стању да спријечи покушаје да је, по ко зна који пут, вуку по блату ратних злочина!
Нико више не смије наш народ увлачити у приче о ратним злочинима! Aктуелна власт Републике Српске, поготово!
Подршка нашег народа комплетном послу настанка, организовања и брањења Републике Српске није била подршка чињењу ратних злочина! То мора да се зна. Српски народ је својом већином увијек био на страни ратних страдалника, без обзира на то које вјере или нације су бивали ти страдалници.

(Доктор Драган Ђокановић, 13. 10. 2024)