Приказивање чланака по тагу Željka Cvijanović

"Није донесен никакав службени став, нити је донесена било каква формална одлука о овом питању. У основи, упркос томе што Њемачка и Руанда номинално спонзоришу резолуцију, уз подршку неколико земаља, дјеловање сталног представништва БиХ при УН-у у изради резолуције, представљању њеног садржаја и лобирању за њено усвајање представља незаконит чин, одражавајући вољу само једне етничке групе унутар БиХ", писала је Српски члан предсједништва БиХ Жељка Цвијановић, у писму УН-у...

Све је госпођа Цвијановић написала како јесте. Није пуно помогло, али је истина. И доказ за Суд БиХ! Да се у највишем државном органу БиХ, Предсједништву Босне и Херцеговине, десила завјера и државни пуч; да су апсолутну власт, супротно Уставу БиХ, преузели Денис Бећировић и Жељко Комшић, а да се пучистима придружио и амбасадор БиХ при УН-у Златко Лагумџија.
Значи, госпођа Цвијановић би морала да напише тужбу против завјереника и пучиста и упути је у Суд БиХ. Жељка Цвијановић је у име Републике Српске у Предсједништву БиХ и, као овлашћено лице, има обавезу да упути тужбу Суду БиХ за завјеру, државни удар и штету нанесену Републици Српској.

Мој савјет је да напише двије тужбе! Прва тужба мора да буде против Бећировића, Комшића и Лагумџије за завјеру, пуч и дјеловање против народа Републике Српске. Друга тужба против свих генерација муслиманско-бошњачких првака за вишевијековни зулум и сарадњу са сваким окупатором, а увијек против Срба.
Појам "зулум" подразумијева сва насиља над Србима, силовања Српкиња, угњетавања српског народа, набијања на колац српских првака, разбојништва по српским селима и српским насељима, вишевијековну тиранију Срба и Српкиња по Босни и у Херцеговини...
Све се то лијепо може описати и образложити у тој тужби, јер постоје бројни и необориви докази.

Јуче сам написао да би Милорад Додик, као предсједник Републике Српске, морао да тужи Хрватску за геноцид над Србима у 20. вијеку. То му је, као вишеструком српском предсједнику, историјска обавеза! А Жељка Цвијановић би, као главни представник директно оштећене Републике Српске, морала да тужи Бећировића, Комшића и Лагумџију за завјеру, пуч и антидржавне радње против једног од два конституента БиХ - Републике Српске, али и да тужи све муслиманско-бошњачке прваке који су се увијек приклањали освајачима и окупаторима и константно проводили зулум над Србима и Српкињама.

(Доктор Драган Ђокановић, 27. 05. 2024)

"Добро јутро, поштовани Др! Пратим Ваше објаве с великом пажњом па вас питам за најискреније мишљење: у ово лудо вријеме кад нема никаквих права како у свијету тако и код нас, шта се ово дешава? Народ је увјерења да је све договорено и да се поново враћа Аустроугарска то јест Мађарска на ове просторе. Велики поздрав!" (М.С. из Билеће)

Да ли је све договорено? Ако јесте договорено, ко су српски политичари који су могли, сакривени од очију нашег народа, да праве договоре за које на изборима нису тражили сагласност од бирача? Ако је то радила садашња владајућа гарнитура из Србије и Српске, ко су Александар Вучић, Ана Брнабић, Милорад Додик и Жељка Цвијановић, а они су посљедњих година били најистуренији функционери Србије и Српске? Из које (и из чије) кадровске кухиње је изашло ово четворо побројаних политичара и учврстило се на најистуренијим српским политичким положајима?

На интернету није тешко пронаћи цитат: "Поседујем документ од 19. септембра 1941. из кога се види да су се Вучићи изјашњавали као римокатоличка породица. Породице Кадијевић, Лукић, Праљак и Вучић прешле су из православне у римокатоличку веру септембра 1941. Глава породице је био Анђелко Вучић, Александров деда". Ради се о цитату из књиге "Хашке муке" коју је написао Љубиша Петковић, бивши потпредсjедник Српске радикалне странке и дугогодишњи посланик у Скупштини Србије...
Они упућенији у политичка збивања могу се сјетити, а ако се не сјећају и то се може пронаћи на интернету, да је Александар Вучић, као потпредсједник Српске напредне странке, имао, 2008. године, изузетну промоцију у медијима када га је на граничном прелазу Батровци дочекала хрватска полиција и допратила до села Смоковићи. Након тог догађаја Вучићева политичка каријера доживљава препород...
И Вучићева најближа сарадница, премијерка Србије Ана Брнабић има чврсте везе са католичком Хрватском. "Мој деда је Хрват из Хрватске, не Србин из Хрватске него Хрват из Хрватске!", тврди премијерка Србије Ана Брнабић.

Да се из политичког врха Србије, вратимо политичком врху у Републици Српској!

Многи из околине Дервенте тврде да је Пејо Марић из Жеравца и Врела (село до села) дјед Жељке Цвијановић, политичарке која годинама са Милорадом Додиком "ведри и облачи" Републиком Српском. За Пеју Марића Срби из Дервенте тврде да је био и сатник у усташким јединицама у доба НДХ. Те тврдње се могу пронаћи на интернету, а у својој књизи "Страдање Срба - Српски Брод вријеме Другог светског рата" о томе је писао Михаило Пантић...

Додик или Додиг?
"Додиков дјед католик Тома Додиг, Хрват из Студених Врила код Томиславграда, доласком у Дервенту промијенио је презиме у Додик, прешао у православље и као православни Додик доселио у Лакташе...", свједочио је 2007. године, пред новинарима "Слободне Далмације", Петар Додиг из Студених Врила код Томиславграда.
Милорад Додик, још као млад човјек био је општински функционер партије Јосипа Броза, касније је постао посланик партије Анте Марковића, а као политички лидер Републике Српске нескривени је политички савезник државе Хрватске...

Да се вратимо на двије реченице са почетка објаве: "Шта се ово дешава? Народ је увјерења да је све договорено и да се поново враћа Аустроугарска то јест Мађарска на ове просторе", и на моје питање: "Из које (и из чије) кадровске кухиње је изашло ово четворо побројаних политичара и учврстило се на најистуренијим српским политичким положајима?"

У једном интервјуу, 1991. године, навео сам Њемачку, Аустрију, Италију и још неке државе да су након Другог свјетског рата "пригрлиле усташку емиграцију са циљем да демократске промјене (у Југославији), које су неминовно морале слиједити након пада комунистичког режима, искористе..." Навео сам и да је "очигледно да се и Босни и Херцеговини, Срему и Санџаку поново жели наметнути црно-жута боја Аустроугарске монархије".
Ево, 33 године након тог мог интервјуа "Политици ЕКСПРЕС", и свега овог што сам навео у јутрошњој објави, ви, браћо и сестре, закључите да ли су Александар Вучић, Ана Брнабић, Милорад Додик и Жељка Цвијановић постали ово што су постали захваљујући постојању озбиљне српске кадровске политике, или нам их је нечија кадровска "комисија" вјешто наметнула. Убјеђења сам да та, нечија кадровска комисија, има још десетине својих политичких пулена у Српским земљама...

(Доктор Драган Ђокановић, 15. 03. 2024)

"Припадници Агенције за истраге и заштиту данас су на подручју Зворника ухапсили седам лица због сумње да су починила кривично дјело геноцид у вези са кривичним дјелима индивидуална и командна одговорност и помагање прописана Кривичним законом БиХ.", објавио је РТРС, 16. децембра 2023. године.
Ухапшени су, дакле, Срби, и то на територији Републике Српске, а да власт Републике Српске, (која се 9. јануара 2024. године заклињала у "љубав" према Републици Српској), није прстом мрднула да спријечи њихово хапшење.

Када ово прочитате, наћи ће те се у недоумици у вези са садашњом "љубави" према Републици Српској у коју се заклињу функционери СНСД-а и односа функционера те странке (који су у исто вријеме и челници Републике Српске) према стварним учесницима битке за Републику Српску, а које сада хапси полицијска агенција коју је, између осталих, формирао и СНСД, и тужи тужилаштво којег је такође формирао и СНСД...

Бићу врло јасан и поставићу директно питање!
Шта мислите, ко је искрен у љубави према Републици Српској: Срби који су ухапшени због сумње да су починили ратне злочине у бици за Српску, или љубав према Српској искрено осјећају Срби из СНСД-а који су дали немјерљив допринос да и само учешће Срба у бици за Српску буде основ за сумњу да су починили ратни злочин?

Као неко ко је давао истински допринос у свакој фази настанка Републике Српске, грозим се ријечи "осјећамо љубав према Републици Српској" које посљедњих дана наглашено изговарају Милорад Додик, Жељка Цвијановић и њихове водоноше, а у исто вријеме мирно посматрају хапшења Срба због њиховог учешћа у рату за Српску...

Врло је уочљиво да су Додик, Цвијановићева и њихове водоноше нијеми у данима хапшења Срба због сумње да су починили ратни злочин, а врло су гласни у исказивању љубави према Српској и подршци Караџићу и Младићу - у данима када им то политички одговара, а 9. јануар је један од тих дана, мада Младић нема баш никакве везе са тим датумом.

Дакле, господине Додик, госпођо Цвијановић, и сви ви остали из СНСД-а: Реците нам, како сте успјели да заволите Републику Српску, Караџића и Младића, а да, у исто вријеме, мртви хладни, посматрате хапшења Срба који су извршавали задатке и Караџића и Младића?

С обзиром на то да је на почетку објаве споменут Зворник, рећи ћу да сам половином јуна 1992. дошао у тај град, формирао цивилну власт у њему и јасно рекао каква је званична политика Републике Српске према сваком становнику Зворника, без обзира које је националности.
Баш ме занима шта Додик и Цвијановићева имају да кажу на овај мој интервју из јуна 1992. године?

(Доктор Драган Ђокановић, 11. 01. 2024)

"Није била могућност да се изујем, трчкарам и бјежим од Кристијана Шмита по пријему који ће доћи да ме поздрави", и лаконски (читати: смишљено) и простачки се бранила Жељка Цвијановић, након што се руковала са Кристијаном Шмитом због којег је Република Српска скоро па у ванредном стању.

А зашто се Република Српска нашла у таквом стању?

Да бисмо схватили зашто смо се нашли у оваквој политичкој кризи, морамо се присјетити Анекса 10 Дејтонског споразума којим су се Република БиХ, Република Хрватска, Савезна Република Југославија, Федерација Босне и Херцеговине и Република Српска "договориле да траже именовање Високог представника, који ће бити именован у складу са релевантним резолуцијама Вијећа безбједности Уједињених нација".

Такође се морамо присјетити и два датума из 2021. године: 27. маја и 1. августа. Први датум је дан када је Кристијана Шмита Вијеће за имплементацију мира изабрало за новог високог представника у БиХ, а 1. августа је Валентин Инцко званично предао Кристијану Шмиту Канцеларију ОХР-а.

Шта је, у периоду од 27. маја до 1. августа 2021. године, урадила тадашња предсједница Републике Српске Жељка Цвијановић, да предуприједи невоље које ће нам услиједити са доласком Нијемца Шмита?

Констатовала је Жељка Цвијановић, 28. маја те године, на састанку са лидерима политичких партија које чине владајућу коалицију, да су стране потписнице Дејтонског мировног споразума требало да буду сагласне о именовању високог представника, (значи и Република Српска), а да се оно потврђује у Вијећу безбједности УН. Значи, била је Цвијановићева свјесна да се припрема (не)дјело против Републике Српске.

И?
Да ли је предсједница Републике Српске Жељка Цвијановић, након тог 28. маја 2021, званично, у име Републике Српске, и у складу са својим обавезама по Уставу Републике Српске, затражила да се досљедно поштује Анекс 10 Дејтонског споразума и заштити Република Српска од пријетеће узурпације њених овлашћења?

А могла је, и морала, и јавно и формално, да се обрати Влади Србије (јер је Србија правни насљедник СР Југославије), Влади Хрватске, Влади Федерације БиХ, владама земаља које чине Вијеће за имплементацију мира у БиХ, те чланицама Вијећа безбједности УН-а, и затражи принципијелно понашање свих фактора инволвираних у имплементацију Дејтонског споразума у БиХ. Наравно да је морала да од Владе Републике Српске и Народне Скупштине Републике Српске затражи усвајање докумената који би били ПРАВОВРЕМЕНЕ бране од насртаја на Републику Српску (на њене државне надлежности, на њену законодавну и извршну власт, на њену територију).

Ништа од тога Жељка Цвијановић није урадила.
Није морала ни "да се изува и трчкара". Требало је само да укључи мозак и дјелује у складу са Уставом Републике Српске и испуњава своје предсједничке обавезе. Међутим, нити је укључила мозак, нити је поштовала Устав Републике Српске.

Као што се ни прије неколико дана - рукујући се са Кристијаном Шмитом, и то са обје штикле на ногама, и опуштено се смјешкајући - није сјетила ни обавезе према Србима који су је изабрали, а ни Републике Српске чије интересе мора у сваком тренутку да поштује.

Руковање политичара из Републике Српске са Кристијаном Шмитом, у овом времену, госпођо Цвијановић, не спада у домен културног понашања, већ је чин издаје Републике Српске.

(Доктор Драган Ђокановић, 17. 12. 2023)

Недавно је Нијемац Кристијан Шмит гостовао код Хрвата и католика Мате Ђаковића, на СНСД-овом РТРС-у. Данас је Жељка Цвијановић, једна од СНСД-ових узданица, на пријему у поводу католичког Божића, имала сусрет и руковање са Шмитом, којег Република Српска не признаје за високог представника у БиХ....

Само наивни могу прихватити причу о случајном руковању Цвијановићеве и Шмита. Поготово након његовог гостовања на РТРС-у. Сигуран сам да је у СНСД-комитету то све пажљиво проучено и да је донијета управо одлука која се слаже са фотографијом Цвијановићеве и Шмита.

Да ли два наведена примјера могу да утичу на процес који се на Суду БиХ води против Милорада Додика, лидера СНСД - видјећемо у наредном периоду.

(Доктор Драган Ђокановић, https://www.facebook.com/drdragandjokanovic/)

"Слика вриједи хиљаду ријечи" је фраза којом се жели рећи да се и сложена идеја може објаснити са само једном сликом...

Да се и сложена политичка ситуација може покушати да објасни једном фотографијом, потврдио нам је и господин Борислав Здриња, који је јуче фотографисао највише званичнике Србије и Српске...

Опуштени, насмијани, са дјецом испред себе, и окружени најближим сарадницима, Александар Вучић и Милорад Додик, као да су Србима у Србији и Српској покушали да пошаљу умирујућу поруку, коју је одлични фотограф овјековјечио...

Међутим, како рече предсједник Србије Вучић: "Стратешки интерес за наш народ јесте да сачувамо мир, да радимо што је могуће више, да стабилизујемо своје позиције. Али у условима све већих међународних притисака, у условима санкција које уводе припадницима нашег народа, то постаје све теже."

Значи ли то да ће нам - "у условима санкција" које су Сједињене Америчке Државе увеле Цвијановићевој, Стевандићу и Вишковићу, уз Додикове које су старе неколико година - бити све теже да "сачувамо мир", или ће Додику, Цвијановићевој, Стевандићу и Вишковићу бити све теже да "стабилизују своје позиције"?

(Доктор Драган Ђокановић, 04. 08. 2023)

Генерални секретар УН-а Антонио Гутереш, у свом писму Жељки Цвијановић, потврдио је да Високог представника за БиХ именује Вијеће за спровођење мира у БиХ и да Високи представник за БиХ није намјештеник УН -а у Сарајеву, већ намјештеник држава чланица Савјета, који за себе још увијек тврди да имплементира мир у БиХ, а у ствари спроводи своје политичке интересе...

У почетку, мисија Високог представника за БиХ, предвиђена Анексом 10. Дејтонског споразума, није била баш прецизна. Међутим, Савјет за спровођење мира, на састанцима у Бону-Санкт Петербергу и Мадриду, Високом представнику дао је овлашћења којима смо, нажалост, свједочили претходних година:
- Може да одређује мјесто и вријеме заједничких сједница органа власти Босне и Херцеговине и редослијед њиховог предсједавања.
- У случајевима када се стране у Босни и Херцеговини не договоре, може да донесе привремене одлуке обавезујуће за све органе власти.
- Може да уклони са дужности све званичнике како у Босни и Херцеговини тако и у њеним конститутивним ентитетима.
- Може да забрани сваком лицу учешће на изборима и обављање било које „изабране или именоване јавне функције, као и функције у политичким партијама“.
Високи представници су активно користили ова права. Један је чак смијенио и изабраног предсједника Републике Српске, неметнуо заставу и грб Босни и Херцеговини...

Високи представници су сваких шест мјесеци подносили извјештај Савјету безбједности УН-а и тако се стварао привид да је Високи представник у БиХ повјереник УН-а. А није то био, нити је сада! Требало је да имају акредитиве Уједињених нација за своју мисију у БиХ, али не вјерујем да им је то ико икад провјеравао...

"Да ли Кристијан Шмит има акредитиве Уједињених нација?", наивно је упитала Српски члан предсједништва БиХ Жељка Цвијановић Генералног секретара УН-а Антонија Гутереша и, наравно, остала без експлицитног одговора.

Гутерешов одговор је само потврда да ће и у наредном периоду представници Европске уније и Сједињених Америчких Држава, јер управо САД и ЕУ управљају Савјетом за спровођење мира у БиХ, подржавати Кристијана Шмита, његов мандат и овлашћења која су раније добили високи представници.
Насупрот Западу, Русија и Кина, као сталне чланице Савјета безбједности УН-а, неће хтјети да прихвате Шмита за високог представника, оспораваће му мандат и неће уважавати његове одлуке.

Република Српска се нашла у процјепу. Са једне стране је Запад са својим Шмитом, а са друге стране Русија и Кина које сматрају да Босни и Херцеговини високи представник више није ни потребан. Неспорна је и чињеница да став Русије и Кине, да Босни и Херцеговини високи представник више није потребан, дијели значајан број чланица Уједињених нација...

Нама у Републици Српској би много лакше било да и у Федерацији БиХ превладава жеља за Босном и Херцеговином као слободном и сувереном државом, па да унутар ње имамо савезника. Нажалост у Федерацији БиХ је већинско расположење на страни Запада и Нијемца Шмита, а против Републике Српске.

Након писма Цвијановићеве Гутерешу и његове нескривене поруке да би Република Српска за све нејасноће које има везано за Кристијана Шмита требало да се обрати Савјету за спровођење мира у БиХ, Република Српска се нашла у још тежој ситуацији неголи је била прије непотребног слања писма госпође Цвијановић.
Недовољно промишљеном одлуком око несрећног писма, поготово не анализирајући какав одговор може да добије - мишљења сам да је код значајног броја грађана у Републици Српској пољуљала вјеру у снагу и опстанак усвојеног закона о необјављивању одлука високих представника на територији Републике Српске.
А тај закон је велика демократска вриједност и није се требало овако поиграти са њим.

(Доктор Драган Ђокановић, 24. 07. 2023)

Карл Билт, Карлос Вестендорп, Волфганг Петрич, Педи Ешдаун, Кристијан Шварц Шилинг, Мирослав Лајчак и Валентин Инцко били су, за Републику Српску, неспорни високи представници у БиХ.
Међутим, да ли је иједан од побројаних бивших високих представника именован резолуцијом Савјета безбједности УН?
Или су сви они изабрани од стране Вијећа за имплементацију мира у БиХ?
Ово су питања за госпођу Жељку Цвијановић, која се напрасно почела бавити овом тематиком?

Госпођо Цвијановић: "Високи представник за Босну и Херцеговину, заједно са Канцеларијом високог представника (ОХР) у Босни и Херцеговини, утемељени су у Лондону, 8. и 9. децембра 1995, 18 дана након парафирања Мировног споразума у Дејтону, односно пет дана прије његовог потписивања у Паризу. Управо су у Лондону оснивачи Вијећа за имплементацију мира одлучили да Високи представник за БиХ, заједно са својом администрацијом (ОХР-ом) надгледа цивилну имплементацију Дејтонског споразума. Осим надгледања спровођења Дејтонског споразума, високи представници за БиХ су, све ове године, представљали земље укључене у имплементацију Дејтонског споразума кроз Вијеће за имплементацију мира, јер их је управо то Вијеће бирало за високе представнике у БиХ."

Госпођо Цвијановић, мени је све ово познато, још од краја 1995. године...
Видећи да је Република Српска ћутке прихватила да јој је Вијеће за имплементацију мира, (које се ни спомиње у Дејтонском споразуму), поставило политичког тутора, а којем су сви кандидати за функције морали уочи избора потписати изјаве да ће им бити надређен и да ће морати беспоговорно да га слушају - пристао сам да то урадим само једном, уочи избора 1996. године.
Тада сам се кандидовао за предсједника Републике, првенствено да бих дао свој допринос верификацији Дејтонског споразума који је у међународно право увео Републику Српску као конституента БиХ. У предизборној кампањи сам се залагао да грађани изађу на изборе, да гласају само за Републику Српску јер ће, захваљујући њиховим гласовима, Република Српска након избора постати субјект спровођења Дејтонског споразума. Говорио сам им и да ћемо, ако побиједимо, на ниво БиХ, у Дом народа ПС БиХ послати своју делегацију Народне скупштине јер је само то била обавеза Републике Српске по Дејтонском споразуму. Нисам био за конститусање Предсједништва у којем ће прегласавати српског члана, нити сам био за конституисање Представничког дома ПС БиХ у којем ће такође прегласавати српске представнике из Републике Српске.
Нисам био ни за високог представника, нити за Вијеће за имплементацију мира.
Након тих избора повукао сам се из политике и пратио шта је дејтонска Република Српска себи дозволила... Наравно, медији су ме темељито игнорисали. Тек са појавом друштвених мрежа добио сам прилику да, колико толико, изађем у јавност.

Питајте свог страначког шефа и актуелног предсједника Републике Српске, госпођо Цвијановић, зашто је пристао да сарађује са високим представницима; зашто га тада није занимало ко их именује и са каквим циљем то ради...
Ни Ви, госпођо Цвијановић, нисте наиван политичар, иако сте Генералном секретару УН написали дилетантско писмо... Видјећемо да ли је то била само лична амбиција, или је пак посриједи договор унутар странке да се почне са трасирањем пута за промјену политике према Кристијану Шмиту...

(Доктор Драган Ђокановић, 23. 07. 2023)

"У Дејтонском споразуму пише да се високи представник именује одговарајућом резолуцијом Савјета безбједности УН. Значи једино је Савјет безбједности УН релевантно тијело, а не такозвани савјет за спровођење мира.", изјавио је јутрос савјетник за уставно-правна питања српског члана Предсједништва БиХ Милан Благојевић.

А онда, врло арогантно, савјетник госпође Цвијановић, наставља: "Одговор Гутереса је и злоупотреба власти која му не припада према Повељи Уједињених нација. Цвијановићева се легално и легитимно обратила са једноставним питањем. Она је упитала да је Гутерес обавијести да ли постоји или не постоји релевантна резолуција Савјета безбједности УН о именовању Кристијана Шмита за високог представника у БиХ."
Као да је Генерални секретар УН дужан да Цвијановићевој испуњава "музичке жеље" и отпјева јој оно што жели да чује...

Е, али Цвијановићева има професора за савјетника, који јој повлађује, и наставља арогантним тоном против генералног секретара УН-а: "Он каже да Уједињене нације нису дио Дејтонског споразума и тог такозваног савјета за спровођење мира. А онда каже да је савјет за спровођење мира релевантно тијело за именовање високог представника, што је неистина и то тешка неистина." - наводи Благојевић.

Драги савјетниче, док сте се држали права, били сте у праву! Сада сте клизнули у политичке воде, или још прецизније, у политикантске воде, па сте почели, и те како, да гријешите.

Одговорите Ви нама, господине савјетниче Благојевићу, на једно лаичко питање, ако је Савјет за спровођење мира у БиХ фантомско тијело, или, како рекосте, непостојеће тијело, зашто су госпођа Цвијановић и господин Додик, управо на подршци мјерама и законима досадашњих високих представника, које је изабрао управо тај Ваш "фантомски" савјет за спровођење мира, правили политичке каријере и удаљавали Републику Српску од свега оног што су јој гарантовали Дејтонски споразум и припадајући му Устав БиХ?

Ипак, мој Вам је савјет, господине Благојевићу, и Вама, и госпођи Цвијановић, и господину Додику, да се зауставите у политикантским тумачењима нечега што је требало да протумачите прије 25 година, и не дозволите да тијело којег стварно нема у Дејтонском споразуму постане власт у БиХ, а коју су властодршци из Републике Српске подржавали и гласали за њене мјере, амандмане и законе...

Народна скупштина је, господине Благојевићу, усвојила закон који се тиче односа Републике Српске према мјерама високих представника, и држите се тога!
Њега тумачите на прави начин, господине Благојевићу, и у вези тог закона нека госпођа Цвијановић пита Генералног секретара УН-а Гутереша, имају ли народни представници право да усвајају законе који помажу сређивању стања у Српској, и прекину сарадњу са Савјетом за имплементацију мира (која је трајала преко 25 година).

(Доктор Драган Ђокановић, 22. 07. 2023)

Да бисмо схватили актуелни политички тренутак у Републици Српској, мораћемо овако да кренемо:

- Вијеће за провођење мира (енглески: Peace Implementation Council, PIC) основано је на састанку одржаном у Лондону 8. и 9. децембра 1995. године. Значи прије неголи је Дејтонски споразум и потписан у Паризу, а Споразум је потписан 14. 12. 1995. године.
Идемо даље... ПИЦ се састоји од 55 земаља и агенција које су одлучиле да се умијешају у наше животе и, како су рекли, да подрже мировни процес у Босни и Херцеговини. На састанку у Лондону именован је и Управни одбор Вијећа за провођење мира. Чланови Управног одбора постале су Канада, Француска, Њемачка, Италија, Јапан, Русија, Уједињено Краљевство, Сједињене Државе, Предсједништво Европске уније, Европска комисија и Организација исламске конференције, коју представља Турска. На састанку је одлучено да Управни одбор ради под предсједавањем Високог представника у БиХ као извршни орган Вијећа за провођење мира.
Ко је организовао састанак, планирао дневни ред и усвајање закључака на састанку у Лондону остаје нам да нагађамо. Вјероватно су то, међусобно водећи преписку, урадиле дипломате из држава чланица Контакт групе (САД, Русија, Њемачка, Енглеска и Француска) које су се и највише бавиле завршетком рата и успостављањем мира у БиХ.

- Анекс 10. Дејтонског споразума парафиран је до 21. новембра 1995. године. На бази постојања тог Анекса 10, и прије неголи је у Паризу званично потписан Дејтонски споразум, у Лондону је, 8. и 9. децембра 1995, утемељен начин именовања будућег високог представника за БиХ.
Били су једногласни. Представници држава чланица Вијећа за имплементацију мира у БиХ предлагаће и одлучивати која личност ће бити високи представник у БиХ.
То су, касније, и наметнули!

А шта је са садржајем Анекса 10. Дејтонског споразума и реченицом да ће "Високи повјереник бити именован у складу с релевантним резолуцијама Савјета безбједности Уједињених нација и проводити задаће повјерене резолуцијом Савјета безбједности Уједињених нација", које су парафирали представници из БиХ, СР Југославије и Хрватске?

Генерални секретар Уједињених нација, у свом одговору Жељки Цвијановић, (која је питала да ли Савјет безбједности УН именује Високог представника у БиХ), каже: "УН нису потписник Дејтонског споразума. Високог представника у БиХ именује Вијеће за провођење мира у БиХ".

Зашто су, примјера ради, званичници Републике Српске прихватали Карлоса Вестендорпа, Педија Ешдауна, Шварца Шилинга и друге, а не желе да прихвате Кристијана Шмита?
Све досадашње високе представнике Вијеће за провођење мира у БиХ једногласно је именовало. Увијек је гласала и Русија. Међутим, за Кристијана Шмита Русија није дала сагласност. Русија је става да је Канцеларија ОХР-а непотребна у БиХ, а тај руски став је постао и политички став Срба у Републици Српској.

Покушај Русије и Кине да на Савјету безбједности УН-а издејствују резолуцију којом би се орочио мандат Кристијану Шмиту и одузела "бонска овлашћења" - нажалост, није прошао.

Можемо ли, ми у Републици Српској, да издржимо у свом актуелном политичком ставу, потврђенoм и законом Народне скупштине, да нећемо прихватити Кристијана Шмита, којег је Савјет за имплементацију мира (без Русије) именовао за високог представника у БиХ?

За мене лично то је, усвајањем закона Народне скупштине о непровођењу одлука високог представника на територији Републике Српске, постала завршена прича све док се Жељка Цвијановић, из њој знаних разлога, није обратила Генералном секретару УН-а за тумачење нечега што је, након свих функција које је обављала, морала да зна. И на шта, након усвајања закона Народне скупштине, није имала ни право.
Морала је да зна да не постоје никаве "релевантне резолуције" Савјета безбједности УН-а о високом представнику у БиХ, (оне из Анекса 10. Дејтонског споразума), нити су икада постојале.
Анекс 10. Дејтонског споразума није постао оно чему су се надали они који су га парафирали, него се изродио у средство за утемељење колонијалне управе у Босни и Херцеговини, чему је и Жељка Цвијановић, својим опортунизмом, и те како, кумовала.

(Доктор Драган Ђокановић, 22. 07. 2023)