Из сваког краја Србије кренуло је, 15. марта 2025. године, у Центар Београда, све најплеменитије што Србија има, све најљепше што Србија има, све најдобронамјерније што Србија има, све најпаметније што Србија има, све најдобродушније што Србија има, све најпристојније што Србија има, све најсрчаније што Србија има - да ода почаст за 15 (сада је то, нажалост, 16) погинулих особа, које су, не слутећи зло, пролазиле, 1. новембра 2024, испод надстрешнице реновиране зграде Жељезничке станице у Новом Саду. Није ни слутило, тих 16 чистих душа, да су реновирање зграде и њене надстрешнице водили бездушници - бездушници који су размишљали о "уградњи" себе" у цифре реновирања, а не о уградњи неопходних елемената да надстрешници обезбиједе чврстину, безбједност и дуговјечност.

Видјевши шта се десило, Србија се побунила! Студенти су први схватили шта је довело до трагедије у Новом Саду и кренули у борбу за правду. Народ их је слиједио, поносећи се својом младошћу.

И, тог 15. марта 2025. године, када је петнаестоминутним ћутањем одавана почаст погинулима у Новом Саду, власт Србије је одлучила да притисне дугмад на непознатом оружју и употријеби га против младих људи које су њихове породице послале у Београд да помогну својој Србији да се избори за слободу и правду, не слутећи да ће им у главном граду државе дјецу дочекати властодршци са припремљеним најновијим оружјем и њихови плаћеници са фантомкама на главама и палицама у шакама. Успјели су, нажалост, ти мрачњаци, да разбију скуп и прије неголи је прошло 15 минута ћутања. Након тога је наступило ликовање монструозних типова по монструозним телевизијама.

Али, преварили су се у процјени Срба и Србије! Заборавили су да се Србија умирит' не може!

(Доктор Драган Ђокановић, 22. 03. 2025)