Приказивање чланака по тагу Republika Srpska

Све више људи прича о рату...
Свакодневно добијам приватне поруке у којима ме познаници питају да ли ће избити рат између Срба и Бошњака у Босни и Херцеговини.

"Чисто да се зна коме је било до рата.", пише данас и предсједник Републике Српске Милорад Додик, објављујући на једној друштвној мрежи изјаву Мухамеда Филиповића у којој овај некадашњи муслимански политичар окривљује Алију Изетбеговића и његову Странку демократске акције да, 1991. године, нису хтјели да склопе "споразум" са Србима, све под покровитељством званичног Београда, односно предсједника Србије...

Не могу да се отмем утиску да је својом објавом, и то баш у овом тренутку, предсједник Републике Српске Додик желио да, користећи Филиповићеву изјаву, поручи да се нови рат у БиХ може десити само ако га желе Бошњаци.

Да ли је министар полиције у Федерацији БиХ Рамо Исак, улазећи у Републику Српску, са конвојем службених возила Федерације БиХ, и то све под ротацијом, сликовито наговијестио на који би начин рат између Бошњака и Срба требало да почне?

Одлично се Полиција Републике Српске поставила према овом кабадахијском упаду на територију Српске! Одлично! Господски! Професионално!
Само снажни имају довољно стрпљења и могу тако да се поставе. Браво!

Према томе, спомињање ријеч рат од стране предсједника Републике Српске Милорада Додика, јесте само непотребно подстицање (каба)дахија, јер још није вријеме за буну!

(Доктор Драган Ђокановић, 28. 04. 2024)

– Радослава Брђанина и још неке чланове Кризног штаба требало би премјестити у Владу... Мислим да је то једини начин да се разгради власт АР Крајине и да је интегришемо у Републику Српску... – предложио је Бранко Ђерић, крајем августа 1992, на састанку, на којем смо Караџић, Крајишник, Кољевић, Ђерић и ја разговарали о Крајини и њеном увезивању у Републику Српску...
Кризни штаб на челу с Радославом Брђанином, у првим мјесецима рата, имао је неприкосновену власт на простору Аутономне регије Крајине. Са дефинисаном територијом, Скупштином и извршном влашћу, са сједиштем у Бањој Луци, те скоро потпуном легислативом – чак је и о писању устава било говора – АР Крајина је, и те како, подсјећала на независну државу... Међутим, на Палама је планирано да Република Српска напусти концепт аутономних области и да се учврсти централна републичка власт...
Половином септембра, посланици Скупштине Републике Српске гласали су за Брђанина и он постаје члан Владе...
Сљедећи потез био је гашење рада регионалних органа и конституисање општинских скупштина од одборника изабраних на изборима 1990.
– Било би добро да Драган, у својству републичког повјереника, оде у Бању Луку и с Предрагом Радићем организује сједницу скупштине општине... – предложио је Никола Кољевић, послије једне од октобарских сједница Предсједништва.
– Могли бисте, осим Бањалуке, посјетити и Дервенту, Брод... – прокоментарисао је Караџић, гледајући у мом правцу.
Сложио сам се, наравно, и испред мене је био нови одлазак на терен. Овог пута слиједило је прво путовање коридором у Крајину...
Ручао сам са родитељима, у близини Пала. Њих двоје се добро опорављало од повреда које су задобили приликом, ко зна чијег, гранатирања наше куће у Сарајеву...
Све чешће су говорили и о повратку на Враца и Грбавицу...
Интересовало их је, наравно, и колико је безбједан мој сутрашњи пут.
На Јахорину сам кренуо прије мрака. Имао сам намјеру да се добро одморим и наспавам. Међутим, по доласку у хотел, нисам одмах легао. Припремајући ствари за пут, присјећао сам се Бање Луке и догађаја из претходне године. Велики митинг подршке плебисциту српског народа и очувању Југославије. Скоро осамдесет хиљада учесника, на платоу испред „Боске”...
Говорили смо Јован Рашковић, Радован Караџић, Никола Кољевић, Биљана Плавшић, Предраг Радић, Радисав Вукић, Радослав Брђанин и ја. Наступио сам послије чланова Предсједништва БиХ, а сваку моју реченицу о оданости Срба из Босне и Херцеговине Југославији пратиле су овације...
Успомене на спортска такмичења и одличне резултате које сам остваривао у Бањој Луци и Приједору, као и изванредан пријем мог говора на митингу подршке Југославији, побољшавали су ми расположење пред, у то сам се увјерио сљедећег дана, прилично тешко и дуго путовање.
Рано сам се пробудио, напустио хотел и кренуо низ јахоринске „осмице”. Без обзира на нешто спорију вожњу, иза мене су ипак остајали Пале, Соколац, Равна Романија, Хан Пијесак, Власеница, Тишча. Прилично уским, али мени врло познатим, путем стигао сам у Шековиће.
Планирао сам да доручкујем, на извору Ловнице. Прођу се манастирске зграде, црква, па низ камене степенице и преко мостића, изграђеног у облику лука, право до бистрог врела. Нестварно лијеп амбијент...
Настављам према Папраћи па, поред тамошњег манастира, правац Цапарде и Каракај. Козлук, Роћевић, Доњи Шепак..., низала су се мјеста на путу Зворник–Бијељина.
Погледом сам тражио подручне амбуланте у којима сам, као млади љекар, радио...
Јања, затим пролазак кроз Бијељину...
Нисам правио паузу у овом семберском граду. Као да сам журио да се, што прије, докопам коридора.
Од Бијељине, прво магистралним путем, а онда, макадамом према Брчком, кроз облаке прашине коју су дизали шлепери и други камиони са разноразном робом...
На коридору сам.
КОРИДОР – пролаз од Крајине према Семберији и Србији. Коридор – пут од Србије према Бањој Луци, Дрвару, Грахову, Книну... Између коридора и живота, Крајишници су стављали знак једнакости...
Стижем у Брчко. Град сабласно пуст. Накратко се зауставим испред Хотела „Галеб” и гледам у правцу срушеног моста на ријеци Сави...
Неколико стотина метара даље још једном станем, овог пута да бих се освјежио на чесми у близини градске болнице, па опет за волан.
Пункт војне полиције код скретања за Шамац. Легитимишу ме. Читају текст са плаве пластифициране картице: „Републички повјереник Драган Ђокановић”. На дну картице потпис предсједника Предсједништва Српске Републике БиХ...
– Срећно, господине Ђокановићу! – враћајући картицу, љубазно поздрављају.
Настављам путем према Модричи и Дервенти. У близини Модриче, преко ријеке Босне, на рушевинама бетонског, војска поставила импровизовани мост са дебелим дрвеним даскама и металном конструкцијом. Прелазим опрезно...
До Подновља стижем угодном вожњом. Пењући се кривудавом цестом, напуштам Подновље.
На врху брда посљедице ратних дејстава. Паркирам ауто поред допола срушене грађевине од армираног бетона.
С друге стране пута празне куће, пространа дворишта и велики воћњаци који се благо спуштају и утапају у равницу Посавине...
Дервента...
Испред општинске зграде затичем чувара.
– Гдје могу наћи предсједника општине? – питам га, представљајући се.
– Ту је предсједник близу – одговори и оде, уз улицу, у правцу центра града. Стиже, убрзо, са млађим човјеком. – Ја сам Милорад Васелић – уљудно се представио дервентски предсједник и позвао ме да сједнемо у ресторан у Дому војске. Остали смо ту неколико сати. Побједа над хрватским војницима и улазак српске војске, почетком јула, у Дервенту, као и ратна операција „Коридор“ биле су главне теме разговора с Васелићем...

* * *
Господин Васелић испратио ме до уласка у Брод. На растанку му пожелим повратак народа у град те обећам поновни долазак и помоћ у формирању општинске скупштине...
У Броду слична ситуација. Становника скоро да и нема. Међутим, на моје задовољство, у канцеларији предсједника општине, проналазим Недељка Видића. Врло непосредан човјек. Препун је био утисака о генералу Славку Лисици и његовом командовању српским борцима приликом потискивања хрватских оружаних снага на територију сјеверно од Саве. Разговор из канцеларије наставили смо у његовом стану, уз укусну вечеру коју је припремила, изузетно гостопримљива, Недељкова супруга. Код њих двоје сам и преноћио.
Сутрадан смо отишли у Сијековац...
– Прољетос, 25. на 26. март, на овом мјесту, војници хрватске армије и припадници муслиманског сијековачког батаљона, убијали су чланове породице Зечевић, чланове породице Милошевић, убили су Мирка Радновића, Свету Тривића... – сузних очију, говорио је предсједник бродске општине.
Напустивши Брод поновно сам се нашао у близини Дервенте. Испред мене, још једном, врло упечатљива слика, гранатираног и скоро пустог града...
Пролазим поред Прњавора, а вожња између шумовитих брежуљака веома ми прија. Убрзо стижем до војног пункта у Клашницама. Услиједила је рутинска провјера.
Након краћег упознавања, причам с војницима о свакодневици... Мене занима шта се дешава у Бањој Луци и околини, а њих интересује каква је ситуацији на ратиштима у источном дијелу Републике.
Срдачно смо се растали.
Ја у ауто и, лаганом вожњом, преко моста до раскрснице с таблама. Десно Лакташи и Градишка, а лијево Бања Лука и Приједор.
Предрага Радића, бањалучког градоначелника, затичем у његовом кабинету, у згради која гледа у Бански двор. Брзо смо започели разговор на тему скорашњег организовања општинске скупштине. Радић је био истински демократа па смо врло лако, око већине ствари, постигли сагласност. Одлучили смо да, на сједницу Скупштине општине, позовемо све чланове бањалучког парламента, изабране 1990. године. Њихова национална припадност или чланство у некој другој политичкој странци неће бити препрека. Међутим, друго је питање колико је одборника, поготово оних који немају српска имена, остало у Бањој Луци и да ли ће, они, уопште жељети да се одазову на наш позив...
Договорили смо радни састанак и за сљедећи дан; да још једном све проанализирамо и дефинитивно одлучимо.
(Одломак је из моје књиге "Република Српска од идеје до Дејтона")

Прва демократска и вишестраначка сједница Скупштине Општине Бањалука - Република Српска, оджана је у садашњој згради Скупштине Града.
У име Предсједништва Републике Српске поздравио сам присутне одборнике, међу којима је било Муслимана и Хрвата, и свима пожелио успјех у даљњем раду на грађењу Републике Српске. А пред нама су стајали још, и те како, озбиљни послови. Требало је формирати комплетну Владу Републике Српске и изградити све републичке системе...

(Доктор Драган Ђокановић, 27. 04. 2024)

"Пратимо вас, Милораде, иако нас не позиваш на то. И то врло пажљиво. И на сваки ваш погрешан потез добит ћете адекватан одговор", пише данас у саопштењу једне бошњачке политичке странке, које је објавио изузетно читани портал из Федерације БиХ, а саопштење је издато, како су навели, након изјаве предсједника Републике Српске Милорада Додика да "босански муслимани желе да изазову психозу".

Предсједник Републике Српске требало би, браћо и сестре, да буде господин, достојанствен и одмјерен политичар; да својом политичком вјештином импресионира, а не да, нас, своје грађане, доводи у ситуацију да нам пријете разни безвезњаковићи и никоговићи. Нисмо ми то заслужили!

Ми смо спремни да бранимо и одбранимо своју Српску, ко год да нас војнички нападне! И то наши непријатељи знају.

Међутим, и нама сметају предсједникове тираде које свакодневно слушамо.
Не може се таквим реченицама зауставити ток дневне политике, какав год да је.

Довољно ће бити да ћутимо, и том својом ћутњом јасно поручимо да ће свако ко крене на нас поломити зубе.

(Доктор Драган Ђокановић, 26. 04. 2024)

Скупштина српског народа у Босни и Херцеговини, на сједници одржаној 21. новембра 1991. године, верификовала је, Одлуком, Аутономну регију Крајину коју су сачињавале општине: Бања Лука, Босански Петровац, Челинац, Гламоч, Кључ, Котор Варош, Купрес, Лакташи, Мркоњић Град, Приједор, Прњавор, Сански Мост, Скендер Вакуф, Србац, Шипово, Титов Дрвар и Српска општина Босанска Крупа, као и дијелови општине Доњи Вакуф и других општина са ове регије са већинским српским народом, са сједиштем у Бања Луци.
У тој скупштинској је одлуци наведено да је Аутономна регија Крајина "у саставу Босне и Херцеговине, као федералне јединице у заједничкој држави Југославији."

У Декларацији о проглашењу Републике српског народа БиХ, потписаној и усвојеној 9. јануара 1992. године, наведено је да се "на подручјима српских аутономних регија и области и других српских етничких цјелина у Босни и Херцеговини, укључујући и подручја на којима је српски народ остао у мањини због геноцида који је над њим извршен у Другом свјетском рату, а на основу плебисцита одржаног 9. и 10. новембра 1991. године на коме се српски народ изјаснио за останак у заједничкој држави Југославији, оснива и проглашава Република српског народа Босне и Херцеговине."

Као што видите, браћо и сестре, Скупштина српског народа БиХ само је верификовала постојање Аутономне регије Крајине, јер је Аутономна регија са својим органима већ постојала од септембра 1991. године, а у Декларацији о проглашењу Републике српског народа БиХ наведено је да се Република проглашава "на подручјима српских аутономних регија..."

Све је то било лако написати, али како Аутономну регију Крајину "размонтирати" и њене општине увести у државни систем Републике Српске - било је велико питање и поприличан проблем...
Вође Аутономне регије Крајина жељели су своју републику, чак су и устав припремали, а придобили су и неке утицајне људе у Београду...

Писаћу о томе наредних дана...

(Доктор Драган Ђокановић, 25. 04. 2024)

Везани чланци:

1. https://srpska-portal.com/index.php/republikasrpska/item/1084-dan-grada-banjaluke-trebalo-bi-da-bude-povezan-sa-republikom-srpskom-a-ne-sa-komunistima

Прије два дана, 22. априла, у Бањалуци је обиљежен Дан града.

Да видимо зашто бањалучки политичари обиљежавају баш 22. април као Дан града!

Партизанске јединице су 22. априла 1945. године ушле у Бањалуку и ослободиле град од усташа и Нијемаца. То је историјски факат. Као што је и историјски факат да су партизанске јединице на власт у Бањалуку довеле комунисте. Комунисти су Бањалуком владали све до првих демократских вишестраначких избора 1990. године...

Историјски је факат да се већина Срба из Бањалуке на Плебисциту српског народа, одржаном у новембру 1991. године, опредијелила за останак у Југославији. Историјски је факат и да је већина Муслимана и Хрвата чињеницу да Срби желе останак у Југославији са Србијом и Црном Гором (и свима другима који то желе) - игнорисала и разбила Југославију на територији Босне и Херцеговине. Због разбијања Југославије на територији БиХ - већина Бањалучана је жељела да Бањалука буде град у новопроглашеној Српској републици БиХ (садашњој Републици Српској. И постала је Бањалука град у Републици Српској. Колико ја видим, већина Бањалучана воли Републику Српску.

Међутим, није ми јасно зашто Бањалучани, као дан града, не обиљежавају дан који има везе са Републиком Српском?

Обиљежавање 22. априла, као дана уласка партизанских јединица у Бањалуку и ослобођење Бањалуке од усташа и Нијемаца у Другом свјетском рату - може, наравно; Али, 22. април, као дан града Бањалуке у Републици Српској - подцјењивање је то Републике Српске.

Дан града Бањалуке требало би да буде дан у којем је одржана прва сједница Скупштине Бањалуке у Републици Српској, након које је у печат Бањалуке уписано и РЕПУБЛИКА СРПСКА!

(Доктор Драган Ђокановић, 24. 04. 2024)

Гатачко поље је дио Републике Српске. Историјско је то мјесто које шаље снажну поруку о потреби јединства нашег народа.

Све будуће генерације наше Српске требало би да знају да се на Гатачком пољу десила битка у којој су краљ Урош и његов син Драгутин повели двије војске и у бој гурнули брата на брата, сина на оца...

Постоје, нажалост, бројна мјеста у Српској на којима су јуришали Срби на Србе у убијали се међусобно...

Извуцимо, браћо и сестре, поуку из тих неразумних борби за власт и не упадајмо у замке идеолошких мржњи!

(Доктор Драган Ђокановић, 23. 04. 2024)

Народна скупштина усвојила је Изборни закон Републике Српске.
Велика је то ствар.
Честитам у име политичке странке Патриоти Српске и у своје име!

Наравно да ће овај закон бити дочекан "на нож" од непријатеља Републике Српске. Кажем "наравно", јер Република Српска има много непријатеља и било би невјероватно да ће сви они ћутке посматрати поштовање и афирмисање Устава Републике Српске који је Народној скупштини дао ово право, а које она, до сада, није користила.

Без обзира на све непријатеље, унутрашње и иностране, који ће се обрушити на Изборни закон Републике Српске - Република Српска мора доћи у позицију да легално и мирно организује демократске изборе на својој територији.

Тренутак да Република Српска организује своје изборе чекам од 1994. године. Жао ми је што руководство Српске демократске странке (СДС), као тадашње владајуће странке, није хтјело да, те 1994, организовањем избора заокружимо стварање Републике Српске, а и те како сам се залагао за то. Био је то и један од крупних разлога мог одласка из Владе Републике Српске.

(Доктор Драган Ђокановић, 21. 04. 2024)

"Ја Вас не разумијем нисте били члан СДС-а а хтјели сте управљати њеном политиком, били сте министар на рачун СДС-а. У јавности минимизирате СДС а себе величате да сте заслужнији од цјелокупног СДС-а.", написао је господин Радомир Нешковић, један од оснивача СДС-а, и један од пучиста који су, заједно са Биљаном Плавшић, извршили пуч и у СДС-у, и у Републици Српској.

"Сваку политичку странку чине људи. СДС, такође. Назив странке само је појам. Може тај појам да буде, дуже или краће вријеме, и бренд, али је, ипак, све до људи-њених чланова... Е, ти људи политички дјелују. Неко више, неко мање; остављају иза себе дјела, мања ли већа. Сви они који су дјеловали у том времену требало би да напишу шта су урадили за свој народ, за своју странку (конкретно о СДС-у је ријеч). А у случају свих нас који смо дјеловали у том периоду - напишимо сви шта смо конкретно урадили и за Републику Српску. На крају крајева, била би нам то и дужност. Ја сам написао књигу "Република Српска од идеје до Дејтона" и своје дјеловање хронолошки поређао у 60ак прича на око 300 страница... Кажете: "Били сте министар на рачун СДС-а". Није тачно! СДС је у том периоду, (почетак рата), као и све друге српске политичке странке, "заледио" свој рад. Бити први министар за борачка питања, и то у рату, није могао свако. Претпостављам да вам је то јасно. Узгред, а већ сам Вам то негдје написао, СДС се реактивирао у прољеће 1993. године. Постао је тада, нажалост, странка са којом нисам желио никакву сарадњу.", био је мој одговор, господину Нешковићу.

А на одговор ћу да додам, да би објава имала и полемички карактер: Спреман сам садржај своје књиге, јавно, да упоредим са садржајима свих књига и мемоара других учесника у стварању Републике Српске - па "ком' опанци, ком' обојци"!

(Доктор Драган Ђокановић, 20. 04. 2024)

"Машу бошњачки политичари пресудама из Хага, иако врло добро знају да се до тих пресуда и термина 'геноцид' стигло након што је Махмуд Шериф Басиони, професор права са дугогодишњим ангажманом у УН, пред америчким Конгресом, изнио своје мишљење да, према Конвенцији о геноциду, у Босни и Херцеговини није почињен геноцид, али да би се ситуација могла промијенити ако Трибунал у Хагу заузме 'прогресиван' став који дозвољава увођење термина 'локални геноцид'...
Приједлог Махмуда Шерифа Басиониа прихватила је политика Сједињених Америчких Држава, и његову идеју да се неки злочини у БиХ могу подвести под термин 'локални геноцид' наметнула као основу за рад Трибунала у Хагу.
Тако су стријељања заробљених припадника 28. дивизије и депортација жена, дјеце и стараца из Сребренице у Кладањ, могли, у Трибуналу, да добију квалификацију какву су пожељеле Западне владе. Сада, тај Трибуналов 'геноцид', бошњачки политичари, подржани од актуелне њемачке владе, покушавају да 'ојачају' резолуцијом Уједињених нација, па да на основу те резолуције малтретирају ову и све будуће генерације Срба.", написао сам прије шест дана у објави "Бошњачки политичари доживљавају Србе и Републику Српску као своје највеће непријатеље!"

РТРС је синоћ објавио јучерашњу изјаву предсједника Републике Српске Милорада Додика: "У Сребреници се десило озбиљно страдање и злочин које су починиле српске стране према муслиманима војничким и једним дијелом заробљеника, али није вршена ликвидација према цивилном становништву. Није био створен елементарни услов, да би се нешто могло прогласити геноцидом.
Пресуде које су биле у Хагу, а на које се они позивају односе се на појединце, а не на српски народ! Ово са покушајем у УН-у је начин како да провуку причу о народу. Они намјерно не помињу да је то српски народ, али сама могућност да свако интерпретира како хоће увијек ће навући на страну да су то Срби учинили."

И у праву је Милорад Додик! То и јесте циљ који желе да постигну бошњачки политичари. Желе у причу о "Сребереници" да увуку Србе, као народ, да нас окриве, да нас годинама киње и, на крају, ставе под своју чизму.

Међутим, бошњачки политичари се у свему томе врло мало питају, тако да су њихове жеље само "санак пусти"... "Сребреница" није оно што би бошњачки политичари жељели да она буде. "Сребреница" је оно што су политичари са Запада од ње направили - а то је инструмент помоћу којег са политичке сцене у Републици Српској могу да "укину" лидере који им нису по вољи.
Вјероватно су то, до сада, Радован и Ратко, схватили...

И актуелни предсједник Српске би требало добро да размисли о својим плановима за наредне дане, а и о томе ко му све у припремању тих планова суфлира...

(Доктор Драган Ђокановић, 16. 04. 2024)

Желећи да квалификације из пресуда Хашког трибунала српским официрима и српским политичарима претворе и у резолуцију УН-а, бошњачки политичари још једном су потврдили да у Србе и Републику Српску гледају као у своје највеће непријатеље. У борби против нас не бирају ни средства ни савезнике, по сваку цијену желе да нас прогласе геноцидним народом, а Републику Српску геноцидном државом.

Машу бошњачки политичари пресудама из Хага, иако врло добро знају да се до тих пресуда и термина "геноцид" стигло након што је Махмуд Шериф Басиони, професор права са дугогодишњим ангажманом у УН, пред америчким Конгресом, изнио своје мишљење да, према Конвенцији о геноциду, у Босни и Херцеговини није почињен геноцид, али да би се ситуација могла промијенити ако Трибунал у Хагу заузме "прогресиван" став који дозвољава увођење термина "локални геноцид''...

Приједлог Махмуда Шерифа Басиониа прихватила је политика Сједињених Америчких Држава, и његову идеју да се неки злочини у БиХ могу подвести под термин "локални геноцид" наметнула као основу за рад Трибунала у Хагу.

Тако су стријељања заробљених припадника 28. дивизије и депортација жена, дјеце и стараца из Сребренице у Кладањ, могли, у Трибуналу, да добију квалификацију какву су пожељеле Западне владе. Сада, тај Трибуналов "геноцид", бошњачки политичари, подржани од актуелне њемачке владе, покушавају да "ојачају" резолуцијом Уједињених нација, па да на основу те резолуције малтретирају ову и све будуће генерације Срба.

Притом, бошњачки политичари и њихови ментори из Њемачке, не желе, нажалост, да виде да управо убијање српских цивила и затирање десетина и десетина српских села, од стране припадника 28. дивизије из Сребренице, одговара дефиницији локалног геноцида...

(Доктор Драган Ђокановић, 09. 04. 2024)

Везани чланци:

1. https://srpska-portal.com/index.php/republikasrpska/item/1073-svjedoci-istine-o-srebrenici