Политика

Super User

Super User

 
"Господине Драгане Ђокановић, да ли сте ви за то да свијет уведе неке оштре санкције за Додика? Да или не?", упита ме господин Стојан Грујичић, у свом јучерашњем коментару на моју објаву под насловом "Драгане, требаш нам!"
 
Наравно да је на такво питање, на које се може одговорити са два-три романа, немогуће написати Да, али ни Не.
Као прво не пријети господину Додику свијет, њему, увођењем санкција, пријети Запад на челу са САД.
О томе колико су комплексни односи Милорада Додика и представника САД на овом нашем простору, врло сликовито могу посвједочити два инцидента и једна изјава. Први инцидент је онај са одбијањем господина Додика да се рукује са америчком амбасадарком у БиХ Маурин Кормак... Други инцидент је (пријатељско?) лупање по рамену америчког изасланика Пабла Ескобара, приликом његове званичне посјете Предсједништву БиХ...
А изјава је, она већ легендарна, о Милораду Додику као "свјежем дашку вјетра на Балкану", коју је, 1999. године, на два мјесеца прије бомбардовања СР Југославије, изговорила министрица спољњих послова САД и заговорник тог бомбардовања Медлин Олбрајт; госпођа која је одиграла једну од кључних улога у довођењу Милорада Додика на власт у Републици Српској и под чијим је надзором Биљана Плавшић, главна заштитница Милорада Додика, из само њој знаних разлога, потписала изјаву и сву ратну кривицу приписала руководству Републике Српске, Војсци Републике Српске, Полицији Републике Српске, руководствима у СР Југославији тамошњој војсци и полицијским структурама у Србији и Црној Гори...
Од доласка госпође Олбрајт у Бијељину да свијету промовише Милорада Додика, па до ових прича о евентуалном увођењу санкција Милораду Додику од стране Запада предвођеног Сједињеним Америчким Државама, протекло је много разне воде и Савом и Дрином, а све надомак Бијељине...
 
Свијет се политички, и те како, дијели. На једној страни је Запад на челу са САД, а на другој страни је Исток на челу са Руском Федерацијом.
Милорад Додик, а то је општепознато, пребјег је са једне на другу страну. Да ли ће му Запад, зарад својих интереса у односима са Русијом и Кином, опростити издају и претрчавање на супротну страну - то не могу, нити било ко од нас у Републици Српској може да зна. Да ли желим да се сврставам у навијачке редове ЗА или ПРОТИВ санкција Милораду Додику - не желим. Да ли желим да будем Додиков талац, након евентуалног увођења санкција - такође не желим.
Није ни Милорад Додик никада питао Србе шта да уради у својој политичкој каријери.
 
(Доктор Драган Ђокановић, 15. децембар 2021)
 
Република Српска је вјечна јер ће и Општи оквирни споразум за мир у Босни и Херцеговини (Дејтонски споразум) вјечно бити важећи документ међународног права. Према томе, у времену постојања Организације уједињених нација, међународно право је истински заштитник Републике Српске.
 
Само би у случају потпуног урушавања међународне заједнице оличене у Организацији уједињених нација, самим тим и краха међународног права, становништво Републике Српске морало својом снагом да заштити отаџбину од непријатеља.
Да ли бисмо у тим тешким тренуцима имали савезнике и ко би са нама гинуо за Српску - могли бисмо, и у овом тренутку, са сигурношћу да кажемо!
 
Према томе, у овом времену разних политичких смутљиваца, издајника, Срба-србомрзитеља, сваком разумном становнику Српске требало би да буде јасно ко о њему истински брине у Српској, у непосредном окружењу Српске, али и у свијету...
 
(Др Драган Ђокановић, 3. јуни 2021)
 
Посљедњи избори у Републици Српској, а то су били локални избори у Добоју, јасно су показали да флоскула "опозиција против режима" не може привући, а ни мотивисати народ да смијени актуелну власт предвођену Милорадом Додиком.
 
Већина народа у Републици Српској не доживљава тренутну власт као непријатељски режим којег је неопходно замијенити Шаровићем, Босићем, Иванићем и неколицином млађих политичара који су, за сада, ипак само оруђе у рукама наведене тројице потрошених и апсолутно негативних српских политичара.
 
Међутим, већина народа у Републици Српској сигурна је да са актуелном влашћу нема напретка. Људи знају да Милорад Додик са својим сарадницима није у стању да покрене становништво Републике Српске у правцу јачања економије, заустављања исељавања и постизања народног консензуса око враћања постојећих дугова и политике даљњих задуживања.
 
Спасоносно рјешење за Републику Српску је груписање 100 истинских и способних патриота које ће народ у наредних годину дана да заволи, да им пружи подршку и да их слиједи на путу спаса за младу државу Српску!
 
(Др Драган Ђокановић, 30. мај 2021)
 
Напомена: На фотографији сам са истинским патриотом и ратним другом Златком Брдаром...


Народ је увијек волио искрене и добронамјерне политичаре. Доживљавао их је као властите трибуне... Данас је "народни трибун", нажалост, скоро заборављен појам.


Многи актуелни политичари могу себе да убјеђују да су овакви или онакви, али без обзира на то шта они о себи мислили, ипак су онакви каквим их народ види...
Примјера ради, ако народ види да су чланови једног броја породица себични (свака сличност са неким овдашњим породицама је намјерна), ако о њима прича да су грабежљиви, да газе друге, да су стекли богатство захваљујући многобројним привилегијама које су обезбиједили боравком на власти (не бирајући притом средства ни док су се пењали на власт, а ни док је чувају); да им је свеједно што је у то богатство, које су на власти стекли, "уграђен" новац од кредита које ће враћати будуће генерације истог тог народа (у који се као заклињу) - џаба им све њихове самохвале!


Дуги, дуги низ година о њима ће се причати и писати само негативне приче.
Верујем да народ једва чека да се појаве његови трибуни и сигуран сам да би му мило било да заједнички отјерају грабежљивце...


(Др Драган Ђокановић, 25. новембар 2020)


Морамо се помирити са чињеницом да ћемо у епидемији изазваној коронавирусом провести зиму. Није то, наравно, пријатно сазнање, али друге нам нема...
Вјероватно већ сви размишљамо о томе и питамо се да ли успјешно можемо, здравствено и економски, оставити зиму иза себе...
Како да њихово становништво, са што мање здравствених и економских проблема презими зиму, требало би да размишљају и нове локалне власти. Конституисаће се у наредном периоду и доћи у позицију да повлаче одређене потезе.


Мој им је савјет да, одмах послије конституирајућих сједница скупштина општина, потраже стручњаке из области здравства и економије, формирају општинске савјете од тих људи и комплетну извршну власт упрегну да дјелује по стручним упутствима а у корист свог становништва.
Нека забораве на међустраначка препуцавања и снисходљивост према страначким шефовима - повјерење су добили од својих комшија, пријатеља, кумова, родбине и осталих грађана - и нека искључиво према њима осјећају одговорност.
Имају шансу да покажу колико су вриједни, искрени и хумани... Нека без сујете траже савјете од стручних људи, послушају их, и резултати неће изостати.
Сигуран сам да ће се, ако тако буду радили, код наших грађана појавити оптимизам и нада да, ипак, може доћи боље вријеме!


(Др Драган Ђокановић, 21. новембар 2020)

Љета 1992. године Српској Републици БиХ промијенили смо назив у Република Српска.
Још од јуна мјесеца често се, на заједничким састанцима у Предсједништву, у паљанској „Кикинди“, разговарало о дефинитивном имену републике коју градимо. Било је подијељених мишљења; једни су заговарали да у називу републике и даље остане Босна и Херцеговина, а други су, пак, били за „брисање“ Босне и Херцеговине из назива. Превагнули су аргументи ових других па је Српској Републици БиХ, на скупштинском засједању у августу 1992, укинут додатак БиХ. Међутим, укидањем тог додатка, примијетили смо, да је, у први план, избила ријеч република. С обзиром на то да републиканско уређење није био наш главни циљ, одлучили смо, да промјеном реда ријечи у називу, нагласимо да ми, прије свега, стварамо Српску.
Тако је и урађено.
 
FB IMG 1597430223980
Др Драган Ђокановић, Скупштина српског народа БиХ, 1992.  
 
На наредној скупштини, у септембру 1992, приликом стандардне процедуре усвајања записника са претходне сједнице, само је констатовано да се десио пропуст и да је стенодактилограф умјесто Република Српска, случајно написао Српска Република. Од тада се усталио назив – Република Српска.
Лично сам био за једноставно рјешење, а желећи да српска република и својим именом симболише, првенствено, нашу слободу и сувереност, на неколико тих радних састанака истицао сам да је варијанта – Република Српска, апсолутно одговарајућа. Међутим, нисам се тим дилемама нешто посебно оптерећивао; више сам бринуо о томе да наша република, како год да се зове, једног дана, постане међународноправни факат, да нам дјеца имају гдје да живе и да их више нико, и никада, на овом простору, не може да прегласа.
 
(Из књиге "Република Српска од идеје до Дејтона", аутор: Драган Ђокановић)
 
У Републици Српској, у посљедња 24 сата, извршено је тестирање 1.227 узорака, а вирус је потврђен код 648 особа...
 
Осјећа ли бар неко, из власти Републике Српске, макар мало одговорности за овакво стање?
 
Мислим да становници Републике Српске желе да им главни лидер власти у Републици Српској објасни зашто нико од његових пулена не подноси оставку. Макар као морални чин...
 
(Др Драган Ђокановић, 30. октобар 2020)

У Предсједништво су, скоро свакодневно, стизале информације о многобројним криминалним радњама на
терену. Увелико се причало да су на врху организованог криминала министри полиције и правосуђа…

Са регионалног састанка у Бијељини, Бранко Ђерић се вратио врло забринут...
– Хоћеш ли да будеш члан Владе? – упитао ме, том приликом, Ђерић.
– Које, Бранко, владе? Твоја влада контролише само паркинг испред Хотела ‘Бистрица’. Неки министри ти не
излазе од Радована и Крајишника... – провоцирам га.
– Усвојено је доста законских пројеката, неопходних за функционисање Владе. Хоћу да је комплетирам и да, у
складу са Уставом, радимо свој посао… – наставља премијер.
– Спреман си да се ухватиш у коштац са свим проблемима? – питам га.
– Ради тога те и зовем у Владу! – одлучан је Бранко.
– У реду, пристајем! Обезбиједићу за то што си планирао да урадиш Николину и Биљанину подршку – кажем му,
на крају нашег разговора, у паљанској „Кикинди“.

Кратко вријеме након нашег разговора Ђерић је изашао у Народној скупштини са приједлогом да постанем
министар за борачка питања, али посланици Српске демократске странке, на сједницама, одржаним у Бањој
Луци и Бијељини, нису жељели да га подрже. И сљедећа два засједања Скупштине, на Јахорини и у Приједору,
јасно су показала сву немоћ предсједника Владе да састави кабинет и промијени дотадашњу праксу, по којој
су посланици предлагали и бирали министре…

Скупштинска засједања, током љета 1992, учврстила су Николу Кољевића и Биљану Плавшић, чланове Предсједништва Републике Српске, у ставу да се
предсједнику Владе мора обезбиједити могућност да састави Владу и одговара за њен рад. Међутим, народни
посланици нису дијелили њихово мишљење па је оставка Бранка Ђерића, на крају, прихваћена без дискусије. Била
је то потврда да ће Република Српска, још једно вријеме, бити без ефикасне Владе.
Након засједања Народне скупштине у Зворнику и одласка Бранка Ђерића из власти, прва српска влада је,
дефинитивно, остала без свог челног човјека. Један број министара из остатка Владе наставио је да свако вече
долази на Пале и да, до дубоко у ноћ, сједе код Радована Караџића. У намјери да задрже стечене позиције, додворавали су се човјеку који је, напуштајући наш раније постигнути договор о учвршћењу и афирмацији демократског и парламентарног одлучивања, гурајући у други план бивше чланове Предсједништва БиХ Николу Кољевића и Биљану Плавшић, кренуо са увођењем предсједничког система. У жељи да што брже реализује своју новостворену амбицију, припремио се Радован Караџић да на мјесто премијера доведе предратног финансијера СДС-а Бранка Остојића...


– Никола, сада не треба попуштати! Не треба то Караџићу допустити. Ово је још једна историјска прилика да на мјесту предсједника Владе, поновно, имамо честитог и за стварање државе заинтересованог човјека – говорио сам Кољевићу.
Наравно да сам био врло изненађен да се Караџић, мој политички савезник из претходне двије године, радикално мијења и, све више, постаје препрека на путу конституисања правне државе. Бринуо сам да ће проблеми који су неминовни у пословима који нам предстоје, због његовог олаког одступања од Устава,
бивати још већи и све тежи за рјешавање. Радован Караџић и Момчило Крајишник, челни људи републике коју стварамо, постајали су, нажалост, њен терет. Терет,
до те мјере крупан, да се под његовом тежином Република Српска, ако не будемо имали стабилне државне системе, може и урушити.

А ево шта је предсједник Владе Републике Српске Бранко Ђерић рекао на 22. скупштинском засједању у Зворнику:
"Ја сам оставку понудио да је ви прихватите или не прихватите, прихватање оставке, знате шта значи,
неприхватање значи одријешене руке предсједнику Владе и због тога је проблем. Ја од оставке нисам имао другог
избора. Нисам имао другог избора из простог разлога што нећу да правим компромисе са пријатељствима и
разноразним, ако хоћете да кажем и лоповлуцима, и онима који се умјесто да се боре за народну власт боре се за своју економску власт у оваквим условима... Јуче сам вам рекао да се борим за правну државу и ако смо сви за правну државу и да правимо правну државу, можемо се наћи...
Хоћу да се брани Устав, да се брани систем и проводи систем, да се штити систем од разноразних моћника и
разноразних фирера на свим нивоима. Ви добро видите да ни у општинама ни на било ком нивоу од фирера не
можете да макнете... Према томе, ове двије ствари, одријешене руке предсједнику Владе, јер је он тај који
одговара за кабинет, и мјесто у коме и начин на који ради Влада су елементарни услови да Влада влада и по једном и по другом питању треба створити услове предсједнику Владе, то се мора препустити предсједнику Владе, он, господо, по Уставу одговара Скупштини и ником више..."

Послије изненадне оставке Бранка Ђерића, поднешене крајем октобра 1992. године на засједању Народне
скупштине у Приједору и њеног прихватања на засједању у Зворнику у новембру исте године, Никола Кољевић и
ја кренули смо у тражење будућег премијера. Кољевић је, на моје велико задовољство, чврсто одлучио да не попусти пред Караџићем и Крајишником.

(Одломци из моје књиге "Репулика Српска од идеје до Дејтона")

Strana 2 od 2