Приказивање чланака по тагу OUN

"Сребреница је, као посљедње уточиште Бошњака источне Босне требала да падне прије 11. јула 1995. године. Али је 16. априла 1993. године донесена Резолуција Уједињених нација 819. Тада је пад Сребренице спријечен", говорио је Хасан Нухановић из Сребренице, на промоцији своје књиге "Збјег", у којој је Сребреницу описао као "збјег", односно склониште за хиљаде Муслимана из околних општина...

Шта је "збјег"?
Збјег је ријеч која описује привремено колективно склониште, обично у шумама, пећинама, планинама и слично у које се народ склања пред разним недаћама. Збјег чине избјеглице и прогнаници који су с најнужнијом покретном имовином напустили своје домове и привремено се ту настанили. Узроци збјега најчешће су ратови, оружани сукоби, окупација, терор, најава одмазде...

"Збјег" у Сребреници је настао као посљедица оружане борбе Муслимана из бивше југословенске федералне јединице СР БиХ за независну БиХ, у конкретном случају Муслимана из источне Босне, и борбе Срба из бивше југословенске федералне јединице СР БиХ за останак српског народа и (новонастале) Републике Српске у савезној држави Југославији, у конкретном случају Срба из Подриња.

Е, у таквој Сребреници, у "збјегу", како како је назва аутор књиге "Збјег" Хасан Нухановић, настала је 28. дивизија, војна формација која је дјеловала у саставу Другог корпуса "Армије РБиХ". Формирана је 1. марта 1995. на основу одлуке Предсједништва и наређења команданта Генералштаба. Наслиједила је Оперативну групу 8. Сједиште дивизије налазило се у Сребреници. Зона одговорности обухватала је "слободне територије Сребренице и Жепе", а у састав 28. дивизије ушле су:
280. источнобосанска лака бригада
281. источнобосанска лака бригада
282. источнобосанска лака бригада
283. источнобосанска лака бригада
284. источнобосанска лака бригада
285. лака бригада.

У том "збјегу" се, између бројних других злочина, десио и овај:
"Кад смо дошли до депоније, наредили су ми да зауставим и паркирам камион. Измакао сам се на пристојну даљину. Али, кад сам видио њихово дивљање и кад је почело клање, преблиједио сам као крпа. Када је Зулфо низ груди саставио ножем болничарку Раду, притом је питајући гдје јој је радио-станица, више нисам имао храбрости да то гледам. Пјешке сам са депоније дошао у Сребреницу, а они су послије довезли камион... Каросерија је била сва крвава", наводи Ибран Мустафић, у књизи "Планирани хаос 1992-1995", сведочење свог стрица Ибрахима.

Падом Сребренице, на данашњи дан, 1995. године, и након пробоја припадника 28. дивизије кроз Републику Српску, дошло је, на територији Федерације БиХ, до спајања преосталог дијела 28. дивизије са 24. дивизијом у нову 28. дивизију са сједиштем у Живиницама. Кажем преосталог дијела 28. дивизије, јер су приликом пробоја кроз територију Републике Српске имали велике губитке током оружаних борби са јединицама Војске Републике Српске.
Заробљени припадници 28. дивизије стријељани су на територији Републике Српске, и то без пресуда војних судова Републике Српске...
Стријељања ратних заробљеника и организовани премјештај цивилног становништва из Сребренице (Република Српска) на територију општине Кладањ (Федерација БиХ) - у Хашком трибуналу, (Хашки трибунал је Суд ОУН), окарактерисани су као дјело најтежег ратног злочина и "локални геноцид", па су доношене и правоснажне пресуде доживотног затвора за одговорне.

Највећи број Срба из Републике Српске сматра да се тај "локални геноцид" никада не би десио да војници 28. дивизије "Армије РБиХ" нису у Сребреници и око Сребренице убили 3267 припадника српског народа. Убијали су ти сљедбеници Алије Изетбеговића Србе и прије неголи су УН прогласиле Сребреницу заштићеном зоном, а наставили су да чине злочине и након што је Сребреница постала "УН заштићена зона"...

Попут већине Срба из Републике Српске мисли и Хасан Османовић, из околине Сребренице:
"Ми смо са Србима живјели као род рођени и онда изби рат и све оде... Жао ми је народа који је страдао, да нису наши побили цивиле, нејач и дјецу, жене по Кравици и Скеланима, Бјеловцу, Факовићима, доље по Подравању исто...не би се ни нама ништа десило у јулу 1995. то ти кажем, гарантујем. Ти који су чинили злочине над Србима су криви једнако и за злочине над муслиманима, над нама Бошњацима који су се касније догодили. То ти кажем."

(Доктор Драган Ђокановић, 11. 07. 2024)

Резолуције Генералне скупштине Уједињених нација изгласавају све земље чланице Уједињених нација у Генералној скупштини. Углавном њихово изгласавање захтијева просту већину: 50% оних који гласају плус један. Међутим, постоје и резолуције за које је потребна двотрећинска већина. Актуелна "резолуција о Сребреници" не спада у битне резолуције и за њено изгласавање неће бити потребна двотрећинска већина.

Да ли су резолуције Генералне скупштине обавезујуће?

Већина резолуција Генералне скупштине нису oбавезујуће.

Према члану 25 Повеље ОУН, земље чланице обавезане су да спроводе у дјело резолуције Савјета безбедности ОУН.
"Резолуција о Сребреници" није такав документ и НЕМА подршку Савјета безбједности.

Шта каже пракса, спроводе ли се резолуције Савјета безбједности УН-а?

Одговорићу питањем: Да ли се досљедно спроводи Резолуција Савјета безбједности Организације уједињених нација 1244, усвојена 10. јуна 1999. године?
Чак се у другом ставу Резолуције 1244 позива на раније резолуције Савјета безбједности и то: Резолуцију бр. 1160 од 31. марта 1998. године; Резолуцију бр. 1199 од 23. септембра 1998. године; Резолуцију бр. 1203 од 24. октобра 1998 и Резолуцију бр. 1239 од 14. маја 1999. године којима се СРЈ признају пуни суверенитет и територијални интегритет рачунајући и територију Косова и Метохије...
И? Знате ли неке државе које су досљедно поштовале све те резолуције?

Да ли су, на крају крајева, и актуелни званичници Србије досљедно поштовали Резолуцију Савјета безбједности ОУН 1244?
Да ли је предсједник Републике Српске Милорад Додик, који се понаша као неприкосновени представник Републике Српске, икада упозорио Александра Вучића и Ивицу Дачића, да њихове активности око "Бриселских споразума" нису у складу са Резолуцијом Савјете безбједности ОУН-а 1244 и да је дерогирају?

Да се вратим данашњем дану и инициjaтиви Њемачке, Руанде и бошњачких политичара! Не мислите ваљда да је цијели свијет заборавио шта је Њемачка радила у Другом свјетском рату? И да се не зна на чијој су страни били босански муслимански политичари у Првом и Другом свјетском рату?
Све се то, браћо и сестре, ЗНА!

Према томе, српски народ, када је случај "Сребреница" у питању, а случај "Сребреница" трајао је од 1992. до 1995. године, је само једна од страдалничких страна и треба тако да се осјећа! Не сноси никакву одговорност за патње друге страдалничке стране, муслиманских цивила из Сребренице и њихово измјештање са простора на коме су живјели.

Нема српски народ никакве одговорности ни за стријељања заробљених припадника 28. дивизије из Сребренице, као што ни муслимански цивили из Сребренице нису могли видјети каква су све звјерства чинили припадници 28. дивизије, упадајући у српска села око Сребренице...

Сноси ли Република Српска кривицу за депортацију муслиманских цивила из Сребренице и стријељања заробљених припадника 28. дивизије из Сребренице?

Не сноси!

А, ево, и да објасним, јер сам иницијатор стварања цивилне државне структуре Републике Српске.
Био је то мој концепт! Желио сам да изградимо цивилну државну структуру Републике Српске која не зависи од дјеловања политичких странака, и то је прихваћено на Предсједништву Српске Републике БиХ. То је значило: Створимо цивилне административне службе, од општине до републичког нивоа, које ће професионално обављати своје послове, независно од политичких избора!
Тај наш административни апарат је био једина стварна државна структура на простору цијеле Босне и Херцеговине, од њеног међународног признања па до имплементације Дејтонског споразума. У то су се сви они који су долазили у Републику Српску и БиХ, могли да увјере! То је оно што је и признато у Дејтону: наш народ и створена државна структура Републике Српске!

Радила је наша цивилна државна структура све вријеме трајања рата, а наставила је да ради и након потписивања Дејтонског споразума и првих општих избора, одржаних 1996. године. Радила је професионално, у складу са Уставом Републике Српске!

Нажалост, заказала је изборна политичка структура, народни посланици и чланови предсједништва Републике Биљана Плавшић и Никола Кољевић. Након четири године власти, а легална власт су били од краја 1990. до краја 1994. године, нису разумјели да им рат није могао бити олакшавајућа околност у нелегалном продужавању мандата. Нарочито Радовану Караџићу који није ни учествовао на изборима 1990. године. Кажем нелегалном, јер им ни Устав Републике Српске то није омогућавао.

Административни апарат Републике Српске, у којем су уредно и у складу са усвојеним законима радили запослени, није имао инструменте да их отјера са власти!

Сличну ситуацију имаћемо ускоро у Украјини, јер украјинском предсједнику Зеленском истиче мандат. Видјећемо шта ће да уради. У сваком случају, не може Украјина, као држава са својим административним апаратом и народом који живи у њој, да буде крива за одлуке Зеленског и њему лојалних официра, након истека изборних мандата.

Дакле: САМО МИРНО, браћо и сестре!

(Доктор Драган Ђокановић, 23. 05. 2024)

Генерални секретар Уједињених нација (УН) Антонио Гутереш обавијестио је српског члана Предсједништва БиХ Жељку Цвијановић да је Вијеће за провођење мира у БиХ (ПИЦ) једино релевантно тијело за именовање високог међународног представника у БиХ.
"УН није потписник Дејтонског споразума нити су УН члан Вијећа за провођење мира, јединог релевантног тијела за именовање високог међународног представника у БиХ", написао је Гутереш у одговору Жељки Цвијановић, која је неприхватање Кристијана Шмита од стране Републике Српске покушала да оправда непостојањем одлуке Савјета безбједности УН-а о његовом именовању за високог представника у БиХ...

Шта све вријеме буни српске политичаре у Републици Српској, а што је везано за именовање и рад високих представника у БиХ?

Анекс 10. Дејтонског споразума је јасан и у њему прецизно пише: "Због комплексности с којима су суочене, Стране потписнице Споразума захтијевају постављање Високога повјереника, који ће бити именован у складу с релевантним резолуцијама Савјета безбједности УН-а..."
Да напоменем да су стране потписнице Анекса 10. Дејтонског споразума: Република Босна и Херцеговина, Република Хрватска, Савезна Република Југославија, Федерација Босне и Херцеговине и Република Српска.

Међутим, УН нису потписнице ни Дејтонског споразума ни његових анекса, па немају обавезу да усвајају "релевантне резолуције" које се тичу постављања високих представника у БиХ. То је, у свом писму Жељки Цвијановић, потврдио и Генерални секретар УН Антонио Гутереш.

И то јесте тако!

Па, гдје је настао проблем са причом званичника из Републике Српске и стварним стањем ствари око избора високих представника?

Званичнике из Републике Српске збуњује чињеница да је именовање неких високих представника у БиХ стварно потврђивао Савјет безбједности УН-а, али никако да схвате да то није постало устаљена пракса заснована на "релевантним резолуцијама" УН-а, иако су стране потписнице Споразума у Дејтону договориле да именовање високих представника буде регулисано резолуцијама УН-а. Међутим, Уједињене нације нису потписнице Дејтонског споразума, немају никакву обавезу према потписницама Дејтонског споразума, па Савјет безбједности ни не мора да учествује у именовању високог представника у БиХ.

Дакле, да закључим, Савјет безбједности УН-а нема обавезу да потврђује именовање високих представника за БиХ које именују државе чланице Вијећа за провођење мира у БиХ (међу њима је од самог почетка била и Русија), нити државе чланице Вијећа за провођење мира у БиХ морају о свом кандидату за високог представника да консултују Савјет безбједности УН-а (јер не постоји документ који их на то обавезује).
Не постоје ни "релевантне резолуције" које би Савјет безбједности обавезивале да контролише рад Вијећа за провођење мира у БиХ, а које именује високе представнике у БиХ.

Зашто је Република Српска, која је до Кристијана Шмита прихватала свако кадровско рјешење Вијећа за провођење мира у БиХ, значи прихватала све досадашње високе представнике у БиХ, одједном промијенила свој став?

Најпрецизнији одговор на то питање могао би да да Милорад Додик, политички лидер владајуће коалиције у Републици Српској. И требало би да Милорад Додик народу у Српској појасни зашто је тако дуго био кооперативан и сарађивао са повјереницима Вијећа за имплементацију мира у БиХ (високим представницима у БиХ), иако су они наносили много штете Републици Српској...
Шта се десило, на релацији Вијеће за имплементацуију мира БиХ - Република Српска, па је Милорад Додик промијенио свој однос према државама чланицама Вијећа за имплементацију мира у БиХ и то претворио у званичну политику Републике Српске?

За то сам да Република Српска задржи свој садашњи став и више никада не дозволи уплитање повјереника Вијећа за имплементацију мира у БиХ у политички живот Републике Српске! За то сам да званичници Републике Српске свима објасне зашто Републици Српској није потребан политички тутор!
Нисам за то да Додик, Цвијановићева, Вишковић и Стевандић намећу грађанима Републике Српске своје политичко мишљење, засновано на погрешном тумачењу процедуре именовања представника Вијећа за имплементацију мира у БиХ (сада без Русије), да не прихватају Кристијана Шмита само зато што његово именовање није потврдио Савјет безбједности УН.

(Доктор Драган Ђокановић, 21. 07. 2023)