Резолуције Генералне скупштине Уједињених нација изгласавају све земље чланице Уједињених нација у Генералној скупштини. Углавном њихово изгласавање захтијева просту већину: 50% оних који гласају плус један. Међутим, постоје и резолуције за које је потребна двотрећинска већина. Актуелна "резолуција о Сребреници" не спада у битне резолуције и за њено изгласавање неће бити потребна двотрећинска већина.
Да ли су резолуције Генералне скупштине обавезујуће?
Већина резолуција Генералне скупштине нису oбавезујуће.
Према члану 25 Повеље ОУН, земље чланице обавезане су да спроводе у дјело резолуције Савјета безбедности ОУН.
"Резолуција о Сребреници" није такав документ и НЕМА подршку Савјета безбједности.
Шта каже пракса, спроводе ли се резолуције Савјета безбједности УН-а?
Одговорићу питањем: Да ли се досљедно спроводи Резолуција Савјета безбједности Организације уједињених нација 1244, усвојена 10. јуна 1999. године?
Чак се у другом ставу Резолуције 1244 позива на раније резолуције Савјета безбједности и то: Резолуцију бр. 1160 од 31. марта 1998. године; Резолуцију бр. 1199 од 23. септембра 1998. године; Резолуцију бр. 1203 од 24. октобра 1998 и Резолуцију бр. 1239 од 14. маја 1999. године којима се СРЈ признају пуни суверенитет и територијални интегритет рачунајући и територију Косова и Метохије...
И? Знате ли неке државе које су досљедно поштовале све те резолуције?
Да ли су, на крају крајева, и актуелни званичници Србије досљедно поштовали Резолуцију Савјета безбједности ОУН 1244?
Да ли је предсједник Републике Српске Милорад Додик, који се понаша као неприкосновени представник Републике Српске, икада упозорио Александра Вучића и Ивицу Дачића, да њихове активности око "Бриселских споразума" нису у складу са Резолуцијом Савјете безбједности ОУН-а 1244 и да је дерогирају?
Да се вратим данашњем дану и инициjaтиви Њемачке, Руанде и бошњачких политичара! Не мислите ваљда да је цијели свијет заборавио шта је Њемачка радила у Другом свјетском рату? И да се не зна на чијој су страни били босански муслимански политичари у Првом и Другом свјетском рату?
Све се то, браћо и сестре, ЗНА!
Према томе, српски народ, када је случај "Сребреница" у питању, а случај "Сребреница" трајао је од 1992. до 1995. године, је само једна од страдалничких страна и треба тако да се осјећа! Не сноси никакву одговорност за патње друге страдалничке стране, муслиманских цивила из Сребренице и њихово измјештање са простора на коме су живјели.
Нема српски народ никакве одговорности ни за стријељања заробљених припадника 28. дивизије из Сребренице, као што ни муслимански цивили из Сребренице нису могли видјети каква су све звјерства чинили припадници 28. дивизије, упадајући у српска села око Сребренице...
Сноси ли Република Српска кривицу за депортацију муслиманских цивила из Сребренице и стријељања заробљених припадника 28. дивизије из Сребренице?
Не сноси!
А, ево, и да објасним, јер сам иницијатор стварања цивилне државне структуре Републике Српске.
Био је то мој концепт! Желио сам да изградимо цивилну државну структуру Републике Српске која не зависи од дјеловања политичких странака, и то је прихваћено на Предсједништву Српске Републике БиХ. То је значило: Створимо цивилне административне службе, од општине до републичког нивоа, које ће професионално обављати своје послове, независно од политичких избора!
Тај наш административни апарат је био једина стварна државна структура на простору цијеле Босне и Херцеговине, од њеног међународног признања па до имплементације Дејтонског споразума. У то су се сви они који су долазили у Републику Српску и БиХ, могли да увјере! То је оно што је и признато у Дејтону: наш народ и створена државна структура Републике Српске!
Радила је наша цивилна државна структура све вријеме трајања рата, а наставила је да ради и након потписивања Дејтонског споразума и првих општих избора, одржаних 1996. године. Радила је професионално, у складу са Уставом Републике Српске!
Нажалост, заказала је изборна политичка структура, народни посланици и чланови предсједништва Републике Биљана Плавшић и Никола Кољевић. Након четири године власти, а легална власт су били од краја 1990. до краја 1994. године, нису разумјели да им рат није могао бити олакшавајућа околност у нелегалном продужавању мандата. Нарочито Радовану Караџићу који није ни учествовао на изборима 1990. године. Кажем нелегалном, јер им ни Устав Републике Српске то није омогућавао.
Административни апарат Републике Српске, у којем су уредно и у складу са усвојеним законима радили запослени, није имао инструменте да их отјера са власти!
Сличну ситуацију имаћемо ускоро у Украјини, јер украјинском предсједнику Зеленском истиче мандат. Видјећемо шта ће да уради. У сваком случају, не може Украјина, као држава са својим административним апаратом и народом који живи у њој, да буде крива за одлуке Зеленског и њему лојалних официра, након истека изборних мандата.
Дакле: САМО МИРНО, браћо и сестре!
(Доктор Драган Ђокановић, 23. 05. 2024)