Политика
Приказивање чланака по тагу BiH
КАРАЏИЋ СЕ ИЗНЕНАЂУЈУЋЕ БРЗО СЛОЖИО СА МНОМ
Од потписивања Декларације за проглашење Републике Српске био сам непоколебљиво за то да наша република, као федерална јединица, буде у саставу савезне државе Југославије. То је уписано и у наш први Устав; у Члану 3. писало је "Република се налази у саставу савезне државе Југославије."
Иако је Конференција о БиХ, (под вођством португалског дипломате Кутиљера), почела половином фебруара 1992. године; Иако су на тој Конференцији, поред муслиманских и хрватских представника, учествовали и Караџић, Кољевић и Крајишник, па тим својим учешћем практично прихватили причу о независној БиХ; Ипак је, под притиском резултата Плебисцита Срба из новембра 1991. године и Конвенције о Југославији коју смо Караџић и ја потписали 3. јануара 1992. године у Београду - у Уставу Српске Републике БиХ, усвојеном 28. фебруара 1992, писало да је Српска Република БиХ у саставу савезне државе Југославије.
Након 6. априла 1992, када је БиХ као независна држава призната од стране Европске Заједнице и Сједињених Америчких Држава и након 27. априла, када је без Српске Републике БиХ проглашена СР Југославија, а увјеривши се у неконзистентност политичког понашања Караџића, Кољевића и Крајишника - час су били за Српску Републику БиХ као федералну јединицу у Југославији, а час за прихватање Кутиљеровог плана по којем у независној БиХ нема ни Српске Републике ни Југославије - постао сам потпуно сигуран да проглашену Републику Српску морамо организовати као модерну државу засновану на изборним резултатима из 1990. године, војнички је бранити, а до њене међународне верификације доћи помоћу Сједињених Америчких Држава.
Планове који су се ређали након пропасти Кутиљеровог, Венс-Овенов и Овен-Столтенбергов, нисам ни доживљавао озбиљно, никада на скупштинским сједницама нисам дискутовао о њима, али укључење Сједињених Америчких Држава у мировни процес, 1994. године, кроз дјеловање у Контакт групи (заједно са Русијом, Француском, Великом Британијом и Њемачком), доживио сам као шансу да можемо стићи до међународне верификације Републике Српске.
Успјешна активност америчког амбасадора Цимермана, да муслиманског политичког вођу Алију Изетбеговића одврати од Кутиљеровог мировног плана, била ми је доказ да администрација САД има амбицију да уради нешто у БиХ, али да због својих избора, била је то 1992. година, то није у стању ни да артикулише нити да спроведе.
Караџићу сам у јуну 1992. године, на Палама, рекао да ми, без обзира на то што наши људи траже увођење ратног стања, морамо урадити управо обрнуто: Морамо од Републике Српске изградити цивилну, демократску државу! Прихватио је ту моју идеју. Неизмјерно сам му захвалан ради тога. Никада нисам стигао да га питам зашто се тако брзо сложио са мном.
За само неколико мјесеци, дакле у другој половини 1992. године, у свим општина Републике Српске у функцији су биле цивилне скупштине од одборника изабраних на изборима 1990. године. Током 1993. године створили смо и републичке системе. "Владо, морамо створити републичке системе који ће функционисати усклађено са општинским", рекао сам на првом радном састанку Владимиру Лукићу, другом по реду предсједнику у историји Влада Републике Српске. И створили смо их.
А онда је дошла та 1994. о којој сам писао претходних дана. Преломна година у историји Републике Српске! Година за коју сам био сигуран да је најважнија година за Републику Српску! Нажалост био сам једини у Влади Републике Српске који је тако гледао на 1994. годину.
Међутим, ја сам био увјерен да ћу успјети да увежем интересе америчке администрације да буде главни фактор у завршетку рата у БиХ и предсједника Србије коме је то такође била велика политичка шанса коју неће хтјети да пропусти.
У једној од претходних објава писао сам о академику Михајлу Марковићу који ми је помогао у организовању састанка са генералним секретаром владајуће партије у Србији Миломиром Минићем, на којем је генерални секретар СПС-а рекао: "Предсједник Милошевић жели сарадњу са Драганом".
У некој од наредних објава писаћу о томе како је моја иницијатива стигла и до тадашњег америчког предсједника Клинтона.
(Доктор Драган Ђокановић, 20. 10. 2024)
Везани чланци:
САМО ЈЕ ДОМ НАРОДА ДЕЈТОНСКА ОБАВЕЗА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ!
"Етничке регионализације за нас нису биле прихватљиве.", признао је Алија Изетбеговић, у интервјуу обављеном 2008. године, разлог због којег није прихватио Кутиљеров план већ се опредијелио за рат.
Иако је рат завршен Дејтонским споразумом који је учврстио етничке подјеле у БиХ, бошњачки политичари још увијек нису у стању да се одвоје од политичких ставова Алије Изетбеговића, упорно покушавајући да омаловаже етничку регионализацију и наметну централистичку државу.
Велики су противници Републике Српске, рекао бих да су и непријатељи Републике Српске, и чине све да јој умање државну вриједност. Инструменти које користе у том свом антисрпском раду су Представнички дом Парламентарне скупштине БиХ, Уставни суд БиХ и Централна изборна комисија БиХ, а подршка им је све ове године стизала од једног броја Западних земаља.
У прилог им је ишло и дјеловање српских политичких странака из Републике Српске, које су издигле изнад Републике Српске и на своју руку раде и гласају у Представничком дому Парламентарне скупштине БиХ.
Од првих послијератних избора одржаних 1996. године, па све до ових посљедњих одржаних 2022. године, занемарују чињеницу да је ЈЕДИНА ПОСТИЗБОРНА ОБАВЕЗА Републике Српске, (по Дејтонском споразуму), СЛАЊЕ СРПСКЕ ДЕЛЕГАЦИЈЕ у Дом народа Парламентарне скупштине БиХ. И све што је требало да се договара на нивоу БиХ, морало је да се договара САМО у Дому народа.
(Доктор Драган Ђокановић, 02. 10. 2024)
"ОПЦИЈА КОЈА ЈЕ ПРЕОСТАЈАЛА ЈЕ БИО РАТ!"
"Након изласка Словеније и Хрватске из Југославије, рат се више није могао избјећи. Или се могао избјећи, али, наравно, само под условом капитулације. Али пошто капитулација није долазила у обзир, опција која је преостајала је био рат.
Само сам вербално дао подршку Кутиљеровом плану, али сам одбио да га потпишем и до потписивања није дошло. Предвиђао је етничке регионализације, а оне за нас нису биле прихватљиве.
Било је неопходно да Кутиљеров план не одбијем прије рефeрендума, јер би референдум дошао у питање. Референдум се одржавао 29. фебруара, а разговори у Лисабону шест-седам дана прије референдума, а било нам је врло важно да се референдум одржи. Малоприје сам Вам рекао какав је референдум имао значај за Босну и Херцеговину. То је значило прећи Рубикон, па бити са ове или са оне стране Рубикона. С ове стране Рубикона је агресија, а с оне стране је грађански рат.", реченице су из интервјуа Алије Изетбеговића, којег је дао 27. фебруара 2008. године.
Потребно је да напоменем да је ријека Рубикон представљала границу између Италије и Галије (Горње Италије). Чувена је по Цезаровом преласку преко ње, што је био знак за почетак грађанског рата. Отуда: прећи Рубикон значи: направити посљедњи корак, послије којег нема враћања.
Читајући Изетбеговићеве реченице, да се закључити да је он обмануо своје сљедбенике. Погрешним повезивањем појмова "референдум" и "Рубикон" са појмовима "агресија" и "грађански рат", довео је босанскохерцеговачке Муслимане у велику заблуду. Убиједио их је да ће им рат против Срба бити лакши ако га назову агресијом, а не грађанским ратом - и позвао их да изађу на референдум. Убиједио их је да ће им рат послије референдума бити лакши, неголи рат прије референдума. Останак у мањој Југославији, коју је и он злонамјерно називао крњом, (у којој ће бити око девет милиона Срба), представио је Муслиманима као капитулацију, а капитулација, како је рекао у интервјуу, није долазила у обзир.
За Алију Изетбеговића је, а свједочили смо да је у то убиједио скоро све Муслимане из БиХ, у обзир долазио само рат против мање од два милиона Срба, у независној Босни и Херцеговини.
(Доктор Драган Ђокановић, 01. 10. 2024)
Везани чланци:
ИЗЕТБЕГОВИЋЕВА АГРЕСИЈА НА БОСНУ И ХЕРЦЕГОВИНУ
"Рат у БиХ прије референдума био би грађански рат, а рат након референдума је агресија на Босну и Херцеговину!", реченица је којом је Алија Изетбеговић описивао нову фазу своје стратегије у покушају да избјегне рат у Југославији између, како је он рачунао, два милиона Муслимана и девет милиона Срба, а отпочне рат у БиХ у којем ће два милиона Муслимана покушати да поразе мање од дв милиона Срба и наметну им Изетбеговићев концепт "грађанске" државе. И те како је Изетбеговићу одговарало да његови сљедбенци одмах послије референдума почну са нападима на припаднике Југословенске народне армије (ЈНА) и увуку их у пуцњаву, јер се на тај начин стичу претпоставке да новонастали рат назове "агресијом војске друге државе на БиХ". Поготово што је знао да је ЈНА, због напада на њене и припаднике у Хрватској, морала у своје редове да позове и припаднике резервног састава, из Србије и Црне Горе.
Своју политичко-ратну стратегију за БиХ, Алија Изетбеговић је најавио још 1990. године у сарајевском листу "Ослобођење", под насловом "Грађанска република или грађански рат".
Након референдума за независну БиХ, кренуо је у спровођење те своје стратегије.
(Доктор Драган Ђокановић, 30. 09. 2024)
Везани чланци:
АЛИЈА ИЗЕТБЕГОВИЋ ЈЕ ДВА МИЛИОНА МУСЛИМАНА ПРИПРЕМАО ЗА РАТ ПРОТИВ МАЊЕ ОД ДВА МИЛИОНА СРБА
"Докторе, прије неколико часова разговарали су Дитрих Геншер и Алија Изетбеговић. Генешер је рекао Изтебеговићу да у Хаг, на састанак представника Југославије и југословенских република са министрима Европске Заједнице, донесе овјерен 'папир' на којем ће писати да је и БиХ за самосталност. Изетбеговић је обећао да ће то да уради.", рекао ми је један, мени непознат, човјек, у башти сарајевске кафане Парк. Било је то 13. октобра 1991. године.
Претпоставио сам да се ради о припаднику југословенске обавјештајне службе, који је сматрао да му је једноставније, безбједније и дискретније да се се види са мном неголи да договара виђење са Караџићем, и њему то каже.
Назвао сам Радована и рекао му шта нам се припрема. Био је изненађен: "Колико знам усвајање таквог документа није уврштено у дневни ред сутрашње скупштинске сједнице. Али ћу видјети са Момом. Рећи ћу му да сутра дође раније на посао, па бисмо се код њега могли видјети у пола осам. Одговара ли Вам?"
"Важи.", потврдим.
Видјели смо се наредног дана, (14. 10. 1991), Радован, Момо и ја, у кабинету предсједника Скупштине БиХ. Препричам им јучерашњи разговор...
"Докторе, имам ја лијек против тога!", каже Момо.
Тај Крајишников "лијек" био је Пословник о раду Скупштине.
"Они не поштују два Устава, а на Пословник се неће ни осврнути!", рекао сам, видно разочаран.
Управо је тако било. Муслимански и хрватски посланици се нису ни осврнули на Крајишников завршетак скупштинске сједнице...
Половином јуна 1992. године, на Палама, испричао сам ову причу Милошу Савићу, човјеку који је био секретар Скупштине БиХ и који је дужио скупштински печат.
"Па, зато је Авдо Чампара од мене, тог дана, тражио скупштински печат и није ми га никада вратио.", прокоментарисао је Милош. Авдо Чампара је, као кадар Алије Изетбеговића, био генерални секретар Скупштине БиХ.
Хтједох га упитати да ли је о томе обавијестио предсједника Скупштине Момчила Крајишника, али не стигох. Нешто ме је омело...
Нажалост, Милош Савић је погинуо у саобраћајној несрећи, у рату, у Републици Српској...
Све у свему, Алија Изетбеговић је у Хаг однио овјерен документ, онако како је то тражио њемачки министар иностраних послова Дитрих Геншер. Тај документ послужио је министрима Европске Заједнице да тврде да је и БиХ, уз Словенију и Хрватску, за излазак из Југославије.
Алија Изетбеговић се, након скупштинске сједнице одржане 14. 10. 1991. године, приближавао прихватљивој математици: да два милиона Муслимана не ратују против девет милиона Срба у Југославији, већ да се сукобе са мање од два милиона Срба у Босни и Херцеговини.
(Доктор Драган Ђокановић, 29. 09. 2024)
Везани чланци:
1. https://srpska-portal.com/index.php/republikasrpska/item/1236-matematika-alije-izetbegovica
МАТЕМАТИКА АЛИЈЕ ИЗЕТБЕГОВИЋА
"Зашто не желите да останете са нама у мањој Југославији?", упитах Алију Изтебеговића, почетком октобра 1991. године.
"У неком будућем рату, два милиона Муслимана немају никакву шансу против девет милиона Срба. Ми смо безбједни у Југославији само ако су у њој и Словенија и Хрватска.
"Зашто мислите да би у таквој, скраћеној Југославији, дошло до рата између Срба и Муслимана?"
Ћутао је.
Тог дана сам први пут чуо за рачуницу: "Два милиона Муслимана у рату против девет милиона Срба."
Значи, Алија Изетбеговић је видио шансу за Муслимане само у рату у којем два милиона Муслимана ратује против много мање Срба од девет милиона. А таква могућност, односно шанса за муслимански ратни успјех, постојала је само у унитарној и "грађанској" БиХ.
По повратку кући, Драгани, мојој супрузи, рекао сам да је рат неизбјежан. Старији син Никола био је дјечачић од три године, а млађи Александар имао је годину дана...
За мање од двије седмице од тог нашег разговора, Алија Изетбеговић је био најутицајнији организатор прегласавања већине српских посланика у Скупштини БиХ. У ноћи 14. на 15. октобар 1991. године, збир посланика Муслимана, Хрвата и мањег броја Срба, (којих увијек има да дјелују против интереса свог народа), био је већи од збира српских посланика. Постао сам сигуран да је Алија Изетбеговић кренуо путем своје математике.
Одлучио сма да појачам активности на очувању савезне државе и допринесем очувању мира у БиХ. Апсолутно сам био сигуран да између очувања савезне државе Југославије и мира у Босни и Херцеговини, стоји знак једнакости. У исто вријеме сам, заједно са тадашњим политичким савезницима, радио на припремама за оснивање Скупштине српског народа у Босни и Херцеговини.
(Доктор Драган Ђокановић, 28. 09. 2024)
ЦИК БИХ ЈЕ ПРОТИВУСТАВНО И ПРОТИВДЕЈТОНСКО МОНСТРУОЗНО АНТИСРПСКО ТИЈЕЛО!
Централна изборна комисија БиХ затражила је од Министарства одбране БиХ употребу камиона и комби возила за транспорт изборног материјала за Локалне изборе 2024. године од Складишта Централне изборне комисије БиХ до општина и градова у Републици Српској и Федерацији БиХ и поврат назад до Складишта Централне изборне комисије БиХ.
Наравно, екстремни бошњачки политичар, који је нажалост и актуелни министар одбране, Зукан Хелез, експресно је одговорио својим политичким савезницима у ЦИК-у БиХ и одобрио тражена вoзила.
Годинама пишем да је садашњи састав ЦИК-а БиХ резултат завјере бошњачких политичара из Федерације БиХ и политичара из руководстава Српске демократске странке и Партије демократског прогреса. Присјетите се срамног чина у којем су Мирко Шаровић, тадашњи предсједник СДС-а, Бранислав Бореновић, тадашњи и садашњи предсједник ПДП-а, те бх. посланици ПДП-а и СДС-а Мира Пекић и Драган Мектић, заједно са бошњачким политичарима из Федерације БиХ (међу којима је био и Зукан Хелез), прегласали већину српских представника у Представничком дому Парламентране скупштине БиХ и изгласали садашње чланове ЦИК-а.
Дакле: Иза кулиса договорено... неправилно спроведено... ојачано Кристијаном Шмитом... са подршком крњег Уставног суда БиХ... са својим службенцима по општинским изборним комисијама, Централна изборна комисија БиХ се претворила у монструозно бирократско тијело са намјером да потчини и под своју контролу, (читати: контролу бошњачке политике), стави политички живот у Републици Српској и Федерацији БиХ.
Захтјев ЦИК-а за увлачење Министарства одбране БиХ у изборни процес у Републици Српској и Федерацији БиХ није ништа друго него још једна у низу завјереничких радњи тијела које се само представља као Централна изборна комисија БиХ, а у ствари је противуставни, портивдејтонски, монструозни центар политичког одлучивања у БиХ, који сада жели и подршку Оружаних снага БиХ.
Давање такве моћи Централној изборној комисији - НИЈЕ ПРИХВАТЉИВО за Републику Српску!
Све везано за Централну изборну комисију, од њеног настанка до данас, усмјерено је против Републике Српске и против је свих принципа Дејтонског мировног споразума. ЦИК БиХ је тијело које континуирано ради на урушавању државног капацитета Републике Српске.
Сви српски политички субјекти из Републике Српске морају постати свјесни опасности која вреба из ЦИК-а БиХ, али и антисрпских политичких јазбина које том монструозном тијелу пружају континуирану подршку.
(Доктор Драган Ђокановић, 24. 09. 2024)
БОШЊАЧКЕ ПОЛИТИЧКЕ СТРАНКЕ НЕ БИ ДА ПРИЗНАЈУ РЕПУБЛИКУ СРПСКУ! ДОДИКОВЕ ИЗЈАВЕ ИДУ ИМ У ПРИЛОГ!
Инструмент политике бошњачких партија и чекић у рукама антисрпских струја из иностранства - такозвани Уставни суд БиХ - издао је политички памфлет против Изборног закона Републике Српске, наводећи, без правног основа, да Изборни закон Републике Српске "руши правни поредак и уставни оквир државе"...
Зашто су бошњачке партије против Изборног закона Републике Српске?
Врло је једноставан одговор!
Морале би, учешћем на републичким изборима, да признају Републику Српску! А то, на све могуће начине, покушавају да избјегну.
Прича којом покривају бијег од признања Републике Српске није ништа друго неголи чисто политикантство.
Наравно, као и у великом броју случајева из претходних година, бошњачким политичарима и њиховим странкама у активностима против Српске, иду на руку и неодмјерене, а по интересе Републике Српске и те како штетне, изјаве предсједника СНСД-а и Републике Српске Милорада Додика: о "референдуму за независност", "о раздруживању од Федерације БиХ"... Садржај његове и Вучићеве декларације (коју су чак крстили као "свесрпску") и термином се поклапа са бошњачким активностима против Изборног закона Републике Српске... Превише је тога да би баш све било случајност...
(Доктор Драган Ђокановић, 24. 07. 2024)
ГАРАНТИ ДЕЈТОНСКОГ СПОРАЗУМА УЗРОК СУ ПОЛИТИЧКО-ДРЖАВНИХ ПРОБЛЕМА У БИХ!
У објави "Република Српска и Федерација БиХ дужне су да чувају мир у Босни и Херцеговини" побројао сам све потписнице Дејтонског мировног споразума и све државе које су гаранти Дејтонског мировног споразума...
Од три потписнице Споразума само је Хрватска још "жива", " Република БиХ" и "СР Југославија" више не постоје.
Па ко онда иницира, стално присутне, политичко-државне кризе у БиХ?
Политичко-државне кризе у БиХ подстичу и одржавају државе које су гаранти Дејтонског мировног споразума!
САД, ЕУ и Уједињено Краљевство одлучиле су да БиХ постане саставни дио њиховог свијета, а Руска Федерација је става да овдашњи народи имају право да самостално доносе одлуке о својој будућности, односно да су Федерација БиХ и Република Српска субјекти који могу доносити одлуке.
Ту је настао проблем!
Како тренутно ствари стоје већинска Федерација БиХ се не буни против планова САД и њених савезника које њихов повјереник Кристијан Шмит бескрупулозно намеће, без обзира на то што је већинска Република Српска за независну позицију БиХ у односу на САД, ЕУ и Уједињено Краљевство...
Може ли се таква ситуација окончати без политичког пораза једног од два конституента БиХ?
Може, под условом да у Федерацији БиХ на изборима побиједе снаге које ће имати политику сличну политици коју сада воде владајуће странке у Републици Српској, односно да у Републици Српској побиједе политичке странке које ће бити савезници садашње владајуће политике у Федерацији БиХ.
Може ли се очувати мир у БиХ ако садашње разлике између политика Федерације БиХ и Републике Српске буду трајног карактера?
Може! Под условом да је Влада Федерације БиХ трајно опредијељена за мир.
(Доктор Драган Ђокановић, 20. 07. 2024)
Везани чланци:
РЕПУБЛИКА СРПСКА И ФЕДЕРАЦИЈА БИХ ДУЖНЕ СУ ДА ЧУВАЈУ МИР У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ!
Дуже вријеме примјећујем да, у разговору о Дејтонском споразуму, наши људи не знају тачно ко су гаранти Дејтонског споразума, ко су стране потписнице Дејтонског споразума, а ко се као потписник анекса Дејтонског споразума обавезао да спроводи исте.
Одавно је била дужност професионалних политичара да то људима све разјасне и да их прецизно упознају шта је чија обавеза у имплементацији наведеног споразума.
Нажалост нису то радили. Чак су, зарад својих личних и страначких политичких интереса, свјесно дезавуисали народ, проглашавајући, примјера ради, Републику Србију гарантом Дејтонског споразума а Републику Српску потписницом Дејтонског споразума...
Па да то разјаснимо!
1. Гаранти Дејтонског споразума су Сједињене Америчке Државе, Руска Федерација, Европска унија, Република Француска, Савезна Република Њемачка и Уједињено Краљевство Велике Британије и Сјеверне Ирске.
2. Потписнице Дејтонског споразума, и то као стране у сукобу, биле су Република Босна и Херцеговина, Република Хрватска и Савезна Република Југославија.
3. Анексе Дејтонског споразума потписали су представници Републике БиХ, Републике Хрватске и Савезне Републике Југославије, као страна у сукобу, али и представници Републике Српске и Федерације БиХ.
Ад 1) Иза дејтонске архитектуре БиХ, а то значи иза Републике Српске и иза Федерације БиХ стоје државе које су гаранти Дејтонског споразума.
Нигдје нисам прочитао да је нека од тих држава наговијестила да планира дјеловање на уништењу Републике Српске, односно Федерације БиХ.
Ад 2) Потписнице Дејтонског споразума, значи државе које су закључиле мир - Република БиХ, Република Хрватска и Савезна Република Југославија (Србија и Црна Гора) - дужне су да чувају мир на простору БиХ и поштују изабране представнике Републике Српске и Федерације БиХ!
Е, ту већ имамо одређене проблеме.
- Бројни су бошњачки политичари који не разумију или не желе да прихвате, да је Алија Изетбеговић, потписујући у име треће ратне стране - Републике БиХ - Дејтонски мировни споразум, потписао да та Република БиХ више неће постојати, те да ће Република Српска и Федерација БиХ, путем будућих институција (Дејтонске) БиХ, представљати БиХ на међународном плану, а све у складу са изборним резултатима. Ти бошњачки политичари, на све могуће начине и служећи се разно-разним средствима, покушавају од постдејтонске БиХ направити некадашњу страну у ратном скуобу - Републику Босну и Херцеговину.
То њихово непринципијелно и антидејтонско дјеловање пријети миру у садашњој Босни Херцеговини.
Међутим, мора се бити искрен и признати да им на руку иде и реторика предсједника Републике Српске Милорада Додика који не бира ријечи у борби за што дужи останак на власти.
Дакле, а то је и моја данашња порука: Шта год да се дешава на истоку европског континента, Република Српска и Федерација БиХ дужне су да спроводе Дејтонски споразум и чувају мир, јер су се на то обавезале потписујући анексе Дејтонског споразума.
(Доктор Драган Ђокановић, 18. 07. 2024)
