Приказивање чланака по тагу BiH

Можете ли, земљаци моји, замислити тренутак у којем амерички предсједник говори: "Доста више са тим циркусом! Дејтонски споразум је окончан. Босна и Херцеговина има своје органе власти, има Републику Српску и Федерацију БиХ - тутори јој не требају. Не треба јој тај Нијемац - да људима соли памет и од њих прави будале!"

Ради се о само пар реченица, које би предсједник САД могао да изговори за двадесетак секунди.

Шта би се десило послије таквог Трамповог, јавно изнешеног, става?
Трамп и САД не би ништа изгубили, а сви знамо да би га подржали предсједници Русије и Кине. И то је то! Ми, у БиХ, бисмо, поновно, постали слободни, нормални и способни људи. Као када смо, прије четрдесетак година, у огромном броју учествовали у организацији Олимпијских игара и примали госте из цијелог свијета!

Ко нам не дозвољава да поновно будемо слободни, нормални, способни и гостопримљиви?

Америчка власт, њемачка власт, британска власт, француска власт и Брисел. Од Доналда Трампа зависи хоће ли и нова америчка власт наставити да нас третира као хендикепиране особе, којима је потребно туторство.

А могао би да нас ослободи, ако хоће.

(Доктор Драган Ђокановић, 19. 03. 2025)

"Имате ли Ви рјешење у овом моменту за Републику Српску. Објасните народу какве су ово игре у БиХ и може ли БиХ остати у оваквом политичком хаосу?", пита ме госпођа Славка Доведан, у свом коментару на моју јутрошњу објаву "Додику је најпаметније да оде у Полицију Републике Српске и затражи савјет!"

"Какве су ово игре"?
Ово су посљедице политике странака из Републике Српске која се заснивала на сљедећем: Без нас не може настати, а ми, то што је настало, ако будемо хтјели, не можемо укинути!

Госпођо Доведан, пажљиво проанализирајте ову реченицу, а требало би да је проанализирају и други читаоци. Претпостављам да их је велики број био у позицији бирача који су, на изборима претходних година, гласали за странке - осниваче Суда БиХ, Тужилаштва БиХ и СИПА-е. Гласавши за те странке. практично су им овјеравали претходне мандате, а то се у демократији тумачи као слагање са активностима те политичке странке у претходном изборном мандату.

Значи, Суд БиХ, Тужилаштво БиХ и СИПА нису могли настати без српских гласова на нивоу БиХ! Међутим, Срби, те институције, које нису могле настати без српског пристанка, у случају да њихов рад постане антисрпски - не могу укинути на територији Републике Српске. Па, Ви, госпођо Доведан, и сви остали који ово читате, размислите какав су то посао склапали српски политичари! Да се разумијемо, Милорад Додик је био њихов политички лидер, главни идеолог и главни преговарач (трговац, очигледно лош трговац).

Да се изађе из постојеће кризе, госпођо Доведан, потребно је да већина бирачког тијела у Републици Српској схвати ово што сам написао, па да одлучи кога ће да слуша у наредном периоду.

(Доктор Драган Ђокановић, 07. 03. 2025)

У јучерашњој објави "Вучић и Бриселски споразум, Додик и Суд БиХ", написао сам да нам, након суђења Милораду Додику на Суду БиХ и изрицања пресуде предсједнику Републике Српске, никакви нереди у Републици Српској, а који се најављују због те пресуде - нису потребни. Написао сам и да морамо бити паметни, јер нам може бити још много горе.

Годинама сам био неко ко је био против политике Милорада Додика:
- Знао сам да је 1990. био у странци са Антом Марковићем, а ја сам настанак те странке доживљавао као препреку организовању Срба у БиХ и постизању спасоносног изборног резултата;
- Био сам против непринципијелног понашања Биљане Плавшић, а то значи и против оних политичара међу којима је био и Додик, који су је подржали у одбацивању Српске демократске странке, чији је била кандидат на предсједничким изборима 1996. године. Није ми се допадала идеја Плавшићеве и те групе политичара (међу којима је био и Милорад Додик) да створе скупштинску већину у Народној скупштини Републике Српске са Странком демократске акције;
- На пријевременим предсједничким изборима 2007. године, упозорио сам у ком правцу иде политика тадашњег предсједника Владе Републике Српске Милорад Додика, обећавши да ћу га смијенити са мјеста премијера због продаје нашег Телекома и најаве узимања кредита, те да је убиство Милана Вукелића који је претходно затражио помоћ у Полицији Републике Српске, уз све што сам претходно побројао, наговјештај врло ружног времена у Републици Српској. Обећао сам, значи, да ћу смијенити Додика, ако ме Српска изабере за предсједника. Међутим, Република Српска је дала повјерење Додиковој политици и његовом кандидату Кузмановићу;
- Године су пролазиле. Пажљиво сам пратио шта се у Српској дешава и, онда, након доласка Кристијана Шмита у БиХ и Додиковог става да га не признаје - јавно сам стао на његову страну (када је тај проблем у питању). И сам сам сматрао да државе чланице Савјета за имплементацију мира у БиХ и те како злоупотребљавају постојање тог Савјета па, иако у Анексу 10 Дејтонског споразума јасно пише високи представник а не високи представници, значи био је предвиђен само један високи представник и крај, а не да се у смјењују један за другим, са све сумњивијим политичким аспирацијама. Допао ми се Додиков чврст став да не жели да призна Кристијана Шмита и најискреније сам га подржао на предсједничким изборима 2022. године.
- Милорад Додик се након избора није најбоље снашао на предсједничкој функцији. Иако је већ имао предсједничко искуство, почео је да прави грешке. Политичко-државне потезе повлачио је непрецизно, доводећи Републику Српску у лош положај у БиХ. Не бирајући ријечи у обраћању страним дипломатама, правио је од њих непријатеље. Направио је против себе цијели фронт од људи који су чекали да му се освете и да га казне. И то путем Суда БиХ, у чијем су стварању учествовали и он и његов СНСД, притом немајући и не тражећи сагласност Рупублике Српске за настанак тог суда.

Према томе, ако су се СНСД и његове колаиционе политичке странке, као и све друге политичке странке из Републике Српске, без трунке стида издигле изнад Републике Српске, радећи на нивоу БиХ шта им се прохтије - онда, господо, поштедите Републику Српску вашег незадовољства, искључиво насталог због ваших самоиницијативних политичких авантура. То што су и бирачи учествовали у томе, не амнестира вас! Ви врло добро знате да већина бирача ништа од тога није разумјела.


(Доктор Драган Ђокановић, 19. 02. 2025)

Прије неколико дана писао сам о односу руководства СДС-а према мировним плановима за БиХ. Навео сам Кутиљеров и Овен-Столтенбергов план, са којима су се у СДС-у мирили као коначним рјешењима за БиХ, иако ни Кутиљеро а ни Овен и Столтенберг, као овлашћени међународни преговарачи, нису хтјели да прихвате, 9. јануара 1992. године, проглашену Републику Српску.

Одавно сам свјестан истине да већина Срба из БиХ никада није сазнала колики је био мој утицај на политику Срба у БиХ која је претходила проглашењу Републике Српске, нити су Срби из БиХ сазнали да је стварање цивилних органа и институција Републике Српске у ратном времену такође била моја иницијатива, а врло мали број људи зна да сам 1. фебрара 1995. затражио од великих сила да признају Републику Српску, на новој мировној конференцији о БиХ. СДС-ови политичари и медији су то бескрупулозно крили. Ту праксу сакривања моје улоге, у предратном и ратном времену, наставио је и СНСД. Додуше из другачијих побуда од СДС-а. Први су то радили да би се на њихов политички конто укњижило стварање Српске и створио алиби за политику предаје Босни и Херцеговини државних ингеренција које је Српска добила у Дејтону и Паризу. Други су, мислим на СНСД, не размишљајући ни о мени ни о томе како је стварана Српска, али ни о томе куда Српску води политика коју је усмјерио СДС након Дејтона, наметала и Српској и БиХ себе као главну политичку снагу за сваку тему и рјешавање сваког политичког проблема.

Ово што сам навео претходило је садашњој располућености српске политике у Републици Српској: на ону којој је ближа унитаристичка политика бошњачких странака од (арогантне и свађалачке) већинске српске политике у Српској, и на ту, арогантну и свађалачку политику, која у хрватској странци види спасоносног политичког савезника, док српска браћа њеним протагонистима (а политичким неистомишљеницима) покушавају да забију нож у леђа.

Мрка капа за Србе у Републици Српској!

(Доктор Драган Ђокановић, 24. 01. 2025)

У својој предизборној кампањи, на Општим изборима 1996. године - који су били саставни дио Дејтонског споразума, и након којих су се и државе чланице Вијећа за имплементацију мира изненадиле да политички субјекти из Републике Српске, након троипогодишњег крвопролића и великих страдања, желе да држава БиХ буде субјект за спровођење Дејтонског споразума, а не њени ентитети - упозорио сам на далекосежност грешке за коју су се, тада, припремале да почине српске странке из Републике Српске на челу са СДС-ом и коалицијом Савез за мир и прогрес (ту коалицију је створила и финансирила тадашња власт Србије, на челу са Милошевићем).

На нашу жалост а на штету Републике Српске, грешку су и починиле! Жалост постаје још већа када се зна да су им се придружили и бирачи из Републике Српске, па је око милион њих (сигуран сам неупућених) гласало за конституисање Предсједништва БиХ и Представничког дома Парламентарне скупштине БиХ.
Од те чињенице сви у Републици Српскоj који су у стању да анализирају нашу државно-политичку кризу, морају да пођу. Политичари, правници (макар били и универзитетски професори), бирачи, као и грађани који не излазе на изборе требало би да знају да је почетак наше кризе почео учешћем политичких странака из Републике Српске на иборима за ниво БиХ, Предсједништво БиХ и Представнички дом Парламентарне Скупштине БиХ. Тада су Срби из Републике Српске, политичари и бирачи, и први и други из својих разлога, рекли да се слажу да је постдејтонска БиХ (међународно)правни насљедник (прије рата и мимо воље српског народа из југословенске федералне јединице СР БиХ) признате БиХ. Дакле, иако су Срби на свом новембарском Плебисциту, 1991. године, рекли да желе да остану да живе у савезној држави Југославији, ту народну вољу су бирачи из Републике Српске, на Општим изборима 1996, преиначили у останак Срба у независној држави БиХ, овјеривши притом и онај дио Дејтонског споразума у којем пише да се БиХ састоји и од Републике Српске. Међутим, главна ствар тих избора је овјера државе Босне и Херцеговине, од стране Срба из Републике Српске!

Значи у исто вријеме, истог дана те 1996. године, бирачи су рекли да је територија Републике Српске саставни дио територије БиХ. Ми данас можемо да бранимо тезу да је територија Републике Српске власништво Републике Српске, али, након тих успјелих избора за Предсједништво БиХ и Представнички дом ПС БиХ, не можемо да одбранимо тезу да је територија Републике Српске искључиво власништво Републике Српске, све док постоје институције БиХ. Разбијање БиХ по узору на разбијање савезне државе Југославије, или раздвајање Републике Српске од Федерације БиХ по узору на разлаз Чешке и Словачке, теоретски је изводиво само након избора који ће показати да не постоји никаква жеља за постојањем државе БиХ.

Правни стручњаци који данас пишу и анализирају пренос надлежности са нивоа Републике Српске на ниво БиХ, у овом вијеку, не смију да забораве први дио приче преноса надлежности у посљедњим годинама прошлог вијека. Наиме, СДС и Савез за мир и прогрес у правцу Сарајева као најjаче политичке скупине из Републике Српске, одлучиле су да признају Предсједништво БиХ и прихвате конституисање Представничког дома, (а не само Дома народа што је била и једина дејтонска обавеза Републике Српске, односно њене Народне скупштине). Учешем на тим изборима и изборним успјехом кренули су постављање темеља за пренос надлежности Републике Српске на ниво постдејтонске државе БиХ. Прво су пренесене најважније надлежности, предсједничка и скупштинска, а онда су услиједиле и бројне друге.

Највећу кривицу, или највеће заслуге (у зависности како ко гледа на БиХ) за почетак те незавине босанскохерцеговачке приче Срба из Републике Српске, сносе (имају) Караџић, Крајишник и други људи из руководстав СДС-а), а онда Милошевић, па Плавшићева са својом коалицијом, потом лидери српских политичких странака из Републике Српске Додик, Шаровић, Иванић, али и бројни други српски политичари из Републике Српске који су у Сарајево на функције одлазили скоро као сиротани, а враћали се као прилично имућни људи. За вријеме њихових мандата и за вријеме њиховог личног богаћења Република Српска постајала је све сиромашнија и сиромашнија за надлежности које је могла иимала право да сачува.

(Доктор Драган Ђокановић, 16. 01. 2025)

Напомена: Фотографисано у Бањалуци - Република Српска

Имамо само један прави пут изласка из постојеће политичке кризе! То је пут који нас води у Републику Српску, на договор.

А у Републици Српској морамо да се договоримо о:
1. Босни и Херцеговини
2. Европској унији
3. Русији
4. Србији
5. НАТО-у

Ад 1) Босна и Херцеговина
Обавеза Републике Српске, односно Народне скупштине Републике Српске, је да изабере делегацију од пет чланова и пошаље је у Дом народа Парламентарне скупштине. И то није проблем да се уради. Међутим проблем ће настати око Представничког дома Парламентарне скупштине БиХ! До сада су се политичке странке из Републике Српске, не бендајући државни интерес Републике Српске и не информишући бираче о својим политичким плановима, отимале око посланичких мандата у Представничком дому (а то значи плата и других бенефиција за своје људе и странке у цјелини). Њиховим досадашњим радом, од избора 1996. године па до данас, Република Српска је губила надлежност за надлежношћу.
Око свега тога се мора постићи договор у Републици Српској! Сви они који не желе да се договоре и пристану да Република Српска наступа јединствено у оба дома Парламентарне скупштине БиХ - морају бити означени као узрочници дестабилизовања, државног девастирања, односно слабљења Републике Српске.

Ад 2) Европска унија
Јесмо ли за Европску унију или нисмо? По ком основу политичари из Републике Српске дају допринос уласку БиХ у Европску унију, или су против уласка БиХ у Европску унију - када не постоју званично показано мишљење грађана Републике Српске о томе.

Ад 3) Русија
Владајућа структура Републике Српске, предвођена предсједником Републике, предсједником Народне скупштине и предсједником Владе постала је проруска структура, а да грађани Републике Српске никада нису дали зелено свјетло за такву политику.

Ад 4) Србија
Србија и Босна и Хрецговина (са Републиком Српском и Федерацијом БиХ) су међународно признате државе и државе које су се међусобно признале. Међутим, понаша ли се руководство Републике Српске у складу са међународним дипломатским стандардима када је однос са Србијом у питању, крши ли те дипломатске стандарде и да ли има сагласност грађана и упориште у "специјалним паралелним везама", (дефинисаним у Дејтонском споразуму), за своју садашњу политику према званичном Београду?

Ад 5) НАТО
Бројна докумената су политичари из Републике Српске потписали са представницима НАТО-а (без сагласности грађана Републике Српске), усвојили законе по којима би БиХ већ требало да је чланица НАТО-а (без сагласности грађана Републике Српске), а онда, такође без сагласности грађана Републике Српске, окренули ћурак и покушавају да спријече улазак БиХ у НАТО.

Ово што сам навео су кључне политичке ствари за Републику Српску, оне су и узрок политичке кризе у Српској и о њима бисмо, као грађани Републике Српске, морали постићи договор. Или, ако не можемо постићи договор, онда да резултати избора, након презентовања јасних политичких ставова по наведеним питањима, буду досљедно поштовани.

(Доктор Драган Ђокановић, 16. 01. 2025)

"Ја у Сарајеву браним Републику Српску!", често је истицао јуче ухапшени Ненад Нешић, не заборављајући да подигне три раширена прста.

Да ли је Ненад Нешић ухапшен као Србин, који "брани Републику у Сарајеву", или је ухапшен као некадашњи републички директор?

Из његове странке тврде да је ухапшен у оквиру ширег "прогона" Срба и да је "изабран као мета Тужилаштва, како би, уз процес Милораду Додику, на још једном снажном и непоколебљивом Србину, послали поруку цијелом српском народу – да треба да сагне главу и ћутке прихвати туђу вољу и диктат".

Ако овај страначки маркетинг одгурнемо у страну, остаје гола истина да је "цијели српски народ" чуо да је Ненада Нешића ухапсила Полиција Републике Српске, по налогу Тужилаштва БиХ, и то као некадашњег републичког директора, а не као садашњег "снажног и непоклебљивог Србина", који као актуелни државни министар "у Сарајеву брани Републику Српску".

Ненад Нешић, као ни остали министри и посланици из Републике Српске, није у Сарајеву бранио Републику Српску, ни као посланик ни као министар, већ је у Сарајеву градио и учвршћивао Босну и Херцеговину, и то из мандата у мандат. Градио и учвршћивао управо овакву БиХ: да Полиција Републике Српске по налогу Тужилаштва БиХ мора да ухапси Србина или Српкињу из Републике Српске. Али не зато што су "непоколебљиви Срби", већ зато што Тужилаштво БиХ може да припреми оптужницу против њих.

Такву државу БиХ, свих ових година, од почетка 1997, у Сарајеву граде политичари и политичке странке из Републике Српске. И Нешићев ДНС, али и СНСД-Милорад Додик којег су људи из Нешићеве странке споменули у свом саопштењу, и који, такође, може доћи у ситуацију да му Полиција Републике Српске, по налогу Тужилаштва БиХ, закуца на врата.

Ако је у јучерашњем хапшењу Ненада Нешића било и тенденциозног избора термина хапшења, као поруке предсједнику Републике Српске Милораду Додику - ни то ме не би изненадило. Такву су државу БиХ изградили и српски кадрови из Републике Српске. Нису је градили да "у Сарајеву бране Републику Српску", већ зато што нису знали Републику Српску да бране из Републике Српске.

(Доктор Драган Ђокановић, 27. 12. 2024)

Разум је ноћас превладао у Народној скупштини Републике Српске. Нема ништа од евентуалног конфронтирања припадника Полиције Републике Српске са припадницима СИПА-е и Судске полиције БиХ, јер су владајуће странке у Републици Српској одлучиле да Милорад Додик, ипак, мора бити кооперативан и наставити да мирно иде на Суд БиХ, како год да се да се тај процес против њега заврши.

Јуче сам, у коментару на објави "Предсједник Републике и посланици Народне скупштине данас су на великом испиту!", написао да "Додик и његови адвокати морају увјерити Суд БиХ да Кристијан Шмит није смио да се уплиће у Кривични закон БиХ".

Међутим, видјећемо да ли ће и успјети у томе. Ако успију, биће одлично. Ослобађајућа пресуда, у том случају, значила би да БиХ није тотални протекторат и да постоји нада да се Република Српска и Федерација БиХ извуку из канџи странаца који у БиХ раде шта им је воља. Али ако не успију у томе, већ Суд БиХ потврди да је Кристијан Шмит имао право да мијења Кривични закон БиХ, онда улазимо у још мрачнији период у ионако тамном вилајету.

(Доктор Драган Ђокановић, 25. 12. 2024)

Од потписивања Декларације за проглашење Републике Српске био сам непоколебљиво за то да наша република, као федерална јединица, буде у саставу савезне државе Југославије. То је уписано и у наш први Устав; у Члану 3. писало је "Република се налази у саставу савезне државе Југославије."

Иако је Конференција о БиХ, (под вођством португалског дипломате Кутиљера), почела половином фебруара 1992. године; Иако су на тој Конференцији, поред муслиманских и хрватских представника, учествовали и Караџић, Кољевић и Крајишник, па тим својим учешћем практично прихватили причу о независној БиХ; Ипак је, под притиском резултата Плебисцита Срба из новембра 1991. године и Конвенције о Југославији коју смо Караџић и ја потписали 3. јануара 1992. године у Београду - у Уставу Српске Републике БиХ, усвојеном 28. фебруара 1992, писало да је Српска Република БиХ у саставу савезне државе Југославије.

Након 6. априла 1992, када је БиХ као независна држава призната од стране Европске Заједнице и Сједињених Америчких Држава и након 27. априла, када је без Српске Републике БиХ проглашена СР Југославија, а увјеривши се у неконзистентност политичког понашања Караџића, Кољевића и Крајишника - час су били за Српску Републику БиХ као федералну јединицу у Југославији, а час за прихватање Кутиљеровог плана по којем у независној БиХ нема ни Српске Републике ни Југославије - постао сам потпуно сигуран да проглашену Републику Српску морамо организовати као модерну државу засновану на изборним резултатима из 1990. године, војнички је бранити, а до њене међународне верификације доћи помоћу Сједињених Америчких Држава.

Планове који су се ређали након пропасти Кутиљеровог, Венс-Овенов и Овен-Столтенбергов, нисам ни доживљавао озбиљно, никада на скупштинским сједницама нисам дискутовао о њима, али укључење Сједињених Америчких Држава у мировни процес, 1994. године, кроз дјеловање у Контакт групи (заједно са Русијом, Француском, Великом Британијом и Њемачком), доживио сам као шансу да можемо стићи до међународне верификације Републике Српске.

Успјешна активност америчког амбасадора Цимермана, да муслиманског политичког вођу Алију Изетбеговића одврати од Кутиљеровог мировног плана, била ми је доказ да администрација САД има амбицију да уради нешто у БиХ, али да због својих избора, била је то 1992. година, то није у стању ни да артикулише нити да спроведе.

Караџићу сам у јуну 1992. године, на Палама, рекао да ми, без обзира на то што наши људи траже увођење ратног стања, морамо урадити управо обрнуто: Морамо од Републике Српске изградити цивилну, демократску државу! Прихватио је ту моју идеју. Неизмјерно сам му захвалан ради тога. Никада нисам стигао да га питам зашто се тако брзо сложио са мном.

За само неколико мјесеци, дакле у другој половини 1992. године, у свим општина Републике Српске у функцији су биле цивилне скупштине од одборника изабраних на изборима 1990. године. Током 1993. године створили смо и републичке системе. "Владо, морамо створити републичке системе који ће функционисати усклађено са општинским", рекао сам на првом радном састанку Владимиру Лукићу, другом по реду предсједнику у историји Влада Републике Српске. И створили смо их.

А онда је дошла та 1994. о којој сам писао претходних дана. Преломна година у историји Републике Српске! Година за коју сам био сигуран да је најважнија година за Републику Српску! Нажалост био сам једини у Влади Републике Српске који је тако гледао на 1994. годину.

Међутим, ја сам био увјерен да ћу успјети да увежем интересе америчке администрације да буде главни фактор у завршетку рата у БиХ и предсједника Србије коме је то такође била велика политичка шанса коју неће хтјети да пропусти.

У једној од претходних објава писао сам о академику Михајлу Марковићу који ми је помогао у организовању састанка са генералним секретаром владајуће партије у Србији Миломиром Минићем, на којем је генерални секретар СПС-а рекао: "Предсједник Милошевић жели сарадњу са Драганом".

У некој од наредних објава писаћу о томе како је моја иницијатива стигла и до тадашњег америчког предсједника Клинтона.

(Доктор Драган Ђокановић, 20. 10. 2024)

Везани чланци:

1. https://srpska-portal.com/index.php/republikasrpska/item/1263-1994-godine-karadzic-je-na-put-bez-povratka-poveo-mnogo-zasluznih-ljudi

2. https://srpska-portal.com/index.php/republikasrpska/item/1262-1994-godine-sam-pokreno-politicku-borbu-za-mir-i-republiku-srpsku

3. https://srpska-portal.com/index.php/republikasrpska/item/1261-predsjednik-milosevic-zeli-saradnju-sa-draganom