Приказивање чланака по тагу Alija Izetbegović

Јутрос читам, буне се бошњачки политичари, иначе пионири Алије Изетбеговића, што је, у некој причи Нијемца Кристијана Шмита, њихов Алија "стављен у исту раван са Младићем".

Па, ако ћемо искрено и не би требало да Алија Изетбеговић буде у истој равни са Ратком Младићем. Не постоји ниједан доказ да је Ратко Младић организовао "Сребреницу". Међутим, све је више свједочења, и то свједочења Муслимана из Сребренице, да су прсти и мозак Алије Изетбеговића, и те како, упетљани у организацију цијелог случаја "Сребреница". А то значи предају Сребренице у Младићеве руке, и то без јачег отпора без обзира на то што је претходно извршена општа мобилизација, па чак и лица старијих од 65 година. Сваки човјек, не мора да буде ни војно обучен, знао би да ће оружани пробој толиког броја, (више од 12 хиљада), припадника 28. дивизије према Тузли морати да резултује великим бројем погинулих и заробљених. Изетбеговић је то, након три године командовања својом армијом, свакако знао.

Е, сада, кад' кажем сада мислим на овај тренутак, тешко је доказати на који начин, су Алија Изетбеговић и главни сценаристи "Сребренице", а они су из иностранства, дали зелено свјетло неком завјеренику са српске стране да се изврши стријељање ратних заробљеника. Тим стријељањем ратних заробљеника, уз измјештење комплетног цивилног муслиманског становништва из Сребренице, значи из Републике Српске, требало је да се задовоље услови за употребу термина "локални геноцид", који је, по први пут у историји, лансиран и примијењен у међународном праву, баш у случају "Сребреница".

Дакле, ако је тако како је јавно потврдио Хакија Мехољић из Сребренице, да му је Алија Изетбеговић, још 1993. године, предложио да организују масовно убијање Муслимана из тог градића, (чак клање, како тврди Ибран Мустафић), онда је Алијина улога у случају "Сребреница" много гора од Младићеве улоге у истом случају.
Злочиначка завјера је много гора, од злочина у којем учествују војна лица која раде по наређењу цивилних власти.

Значи, Нијемац Кристијан Шмит, каква год да му је била намјера, промашио је, јер је Младићево учешће у злочину подигао на ниво Алије Изетбеговића, организатора (многобројних) злочина на простору СР БиХ и Федерације БиХ.

(Доктор Драган Ђокановић, 15. 10. 2024)

"Након изласка Словеније и Хрватске из Југославије, рат се више није могао избјећи. Или се могао избјећи, али, наравно, само под условом капитулације. Али пошто капитулација није долазила у обзир, опција која је преостајала је био рат.

Само сам вербално дао подршку Кутиљеровом плану, али сам одбио да га потпишем и до потписивања није дошло. Предвиђао је етничке регионализације, а оне за нас нису биле прихватљиве.

Било је неопходно да Кутиљеров план не одбијем прије рефeрендума, јер би референдум дошао у питање. Референдум се одржавао 29. фебруара, а разговори у Лисабону шест-седам дана прије референдума, а било нам је врло важно да се референдум одржи. Малоприје сам Вам рекао какав је референдум имао значај за Босну и Херцеговину. То је значило прећи Рубикон, па бити са ове или са оне стране Рубикона. С ове стране Рубикона је агресија, а с оне стране је грађански рат.", реченице су из интервјуа Алије Изетбеговића, којег је дао 27. фебруара 2008. године.

Потребно је да напоменем да је ријека Рубикон представљала границу између Италије и Галије (Горње Италије). Чувена је по Цезаровом преласку преко ње, што је био знак за почетак грађанског рата. Отуда: прећи Рубикон значи: направити посљедњи корак, послије којег нема враћања.

Читајући Изетбеговићеве реченице, да се закључити да је он обмануо своје сљедбенике. Погрешним повезивањем појмова "референдум" и "Рубикон" са појмовима "агресија" и "грађански рат", довео је босанскохерцеговачке Муслимане у велику заблуду. Убиједио их је да ће им рат против Срба бити лакши ако га назову агресијом, а не грађанским ратом - и позвао их да изађу на референдум. Убиједио их је да ће им рат послије референдума бити лакши, неголи рат прије референдума. Останак у мањој Југославији, коју је и он злонамјерно називао крњом, (у којој ће бити око девет милиона Срба), представио је Муслиманима као капитулацију, а капитулација, како је рекао у интервјуу, није долазила у обзир.

За Алију Изетбеговића је, а свједочили смо да је у то убиједио скоро све Муслимане из БиХ, у обзир долазио само рат против мање од два милиона Срба, у независној Босни и Херцеговини.

(Доктор Драган Ђокановић, 01. 10. 2024)

Везани чланци: 

1. https://srpska-portal.com/index.php/republikasrpska/item/1238-izetbegoviceva-agresija-na-bosnu-i-hercegovinu

"Рат у БиХ прије референдума био би грађански рат, а рат након референдума је агресија на Босну и Херцеговину!", реченица је којом је Алија Изетбеговић описивао нову фазу своје стратегије у покушају да избјегне рат у Југославији између, како је он рачунао, два милиона Муслимана и девет милиона Срба, а отпочне рат у БиХ у којем ће два милиона Муслимана покушати да поразе мање од дв милиона Срба и наметну им Изетбеговићев концепт "грађанске" државе. И те како је Изетбеговићу одговарало да његови сљедбенци одмах послије референдума почну са нападима на припаднике Југословенске народне армије (ЈНА) и увуку их у пуцњаву, јер се на тај начин стичу претпоставке да новонастали рат назове "агресијом војске друге државе на БиХ". Поготово што је знао да је ЈНА, због напада на њене и припаднике у Хрватској, морала у своје редове да позове и припаднике резервног састава, из Србије и Црне Горе.

Своју политичко-ратну стратегију за БиХ, Алија Изетбеговић је најавио још 1990. године у сарајевском листу "Ослобођење", под насловом "Грађанска република или грађански рат".
Након референдума за независну БиХ, кренуо је у спровођење те своје стратегије.

(Доктор Драган Ђокановић, 30. 09. 2024)

Везани чланци:

1. https://srpska-portal.com/index.php/republikasrpska/item/1237-alija-izetbegovic-je-dva-miliona-muslimana-pripremao-za-rat-protiv-manje-od-dva-miliona-srba

"Докторе, прије неколико часова разговарали су Дитрих Геншер и Алија Изетбеговић. Генешер је рекао Изтебеговићу да у Хаг, на састанак представника Југославије и југословенских република са министрима Европске Заједнице, донесе овјерен 'папир' на којем ће писати да је и БиХ за самосталност. Изетбеговић је обећао да ће то да уради.", рекао ми је један, мени непознат, човјек, у башти сарајевске кафане Парк. Било је то 13. октобра 1991. године.

Претпоставио сам да се ради о припаднику југословенске обавјештајне службе, који је сматрао да му је једноставније, безбједније и дискретније да се се види са мном неголи да договара виђење са Караџићем, и њему то каже.

Назвао сам Радована и рекао му шта нам се припрема. Био је изненађен: "Колико знам усвајање таквог документа није уврштено у дневни ред сутрашње скупштинске сједнице. Али ћу видјети са Момом. Рећи ћу му да сутра дође раније на посао, па бисмо се код њега могли видјети у пола осам. Одговара ли Вам?"
"Важи.", потврдим.

Видјели смо се наредног дана, (14. 10. 1991), Радован, Момо и ја, у кабинету предсједника Скупштине БиХ. Препричам им јучерашњи разговор...
"Докторе, имам ја лијек против тога!", каже Момо.

Тај Крајишников "лијек" био је Пословник о раду Скупштине.
"Они не поштују два Устава, а на Пословник се неће ни осврнути!", рекао сам, видно разочаран.
Управо је тако било. Муслимански и хрватски посланици се нису ни осврнули на Крајишников завршетак скупштинске сједнице...

Половином јуна 1992. године, на Палама, испричао сам ову причу Милошу Савићу, човјеку који је био секретар Скупштине БиХ и који је дужио скупштински печат.
"Па, зато је Авдо Чампара од мене, тог дана, тражио скупштински печат и није ми га никада вратио.", прокоментарисао је Милош. Авдо Чампара је, као кадар Алије Изетбеговића, био генерални секретар Скупштине БиХ.

Хтједох га упитати да ли је о томе обавијестио предсједника Скупштине Момчила Крајишника, али не стигох. Нешто ме је омело...
Нажалост, Милош Савић је погинуо у саобраћајној несрећи, у рату, у Републици Српској...

Све у свему, Алија Изетбеговић је у Хаг однио овјерен документ, онако како је то тражио њемачки министар иностраних послова Дитрих Геншер. Тај документ послужио је министрима Европске Заједнице да тврде да је и БиХ, уз Словенију и Хрватску, за излазак из Југославије.
Алија Изетбеговић се, након скупштинске сједнице одржане 14. 10. 1991. године, приближавао прихватљивој математици: да два милиона Муслимана не ратују против девет милиона Срба у Југославији, већ да се сукобе са мање од два милиона Срба у Босни и Херцеговини.

(Доктор Драган Ђокановић, 29. 09. 2024)

Везани чланци: 

1. https://srpska-portal.com/index.php/republikasrpska/item/1236-matematika-alije-izetbegovica

"Зашто не желите да останете са нама у мањој Југославији?", упитах Алију Изтебеговића, почетком октобра 1991. године.
"У неком будућем рату, два милиона Муслимана немају никакву шансу против девет милиона Срба. Ми смо безбједни у Југославији само ако су у њој и Словенија и Хрватска.
"Зашто мислите да би у таквој, скраћеној Југославији, дошло до рата између Срба и Муслимана?"
Ћутао је.

Тог дана сам први пут чуо за рачуницу: "Два милиона Муслимана у рату против девет милиона Срба."
Значи, Алија Изетбеговић је видио шансу за Муслимане само у рату у којем два милиона Муслимана ратује против много мање Срба од девет милиона. А таква могућност, односно шанса за муслимански ратни успјех, постојала је само у унитарној и "грађанској" БиХ.

По повратку кући, Драгани, мојој супрузи, рекао сам да је рат неизбјежан. Старији син Никола био је дјечачић од три године, а млађи Александар имао је годину дана...

За мање од двије седмице од тог нашег разговора, Алија Изетбеговић је био најутицајнији организатор прегласавања већине српских посланика у Скупштини БиХ. У ноћи 14. на 15. октобар 1991. године, збир посланика Муслимана, Хрвата и мањег броја Срба, (којих увијек има да дјелују против интереса свог народа), био је већи од збира српских посланика. Постао сам сигуран да је Алија Изетбеговић кренуо путем своје математике.

Одлучио сма да појачам активности на очувању савезне државе и допринесем очувању мира у БиХ. Апсолутно сам био сигуран да између очувања савезне државе Југославије и мира у Босни и Херцеговини, стоји знак једнакости. У исто вријеме сам, заједно са тадашњим политичким савезницима, радио на припремама за оснивање Скупштине српског народа у Босни и Херцеговини.

(Доктор Драган Ђокановић, 28. 09. 2024)

Прије 29 година, 3. јануара 1992, у Скупштини Југославије, у дану у којем је та федеративна држава још увијек била чланица ОУН, отворио сам један велики политички скуп и њиме предсједавао...

Да би се што правилније схватила ова моја (и историјска) прича, наглашавам да су три главна политичка циља за које сам се залагао и ради којих сам почетком маја 1990. године основао и политичку странку, били демократизовање федеративне Југославије, демократизовање Босне и Херцеговине и очување уставне равноправности Срба, Муслимана и Хрвата у њој...

Тај 3. јануар 1992. године био је дан покушаја очувања Југославије; дан до којег сам стигао захваљујући личној вјештини и везама које сам у претходној години остварио са једним бројем тадашњих политичара у БиХ. Ти људи су, од марта 1991, подржавали моју иницијативу очувања савезне државе Југославије, останка БиХ у њој и упорно ме, током цијеле 1991. године, слиједили на том политичком путу...

За потпуније разумијевање ове моје приче, неопходно је да наведем један разговор, обављен три мјесеца прије тог 3. јануара 1992, у којем ми је Алија Изетбеговић рекао да "Муслимани не могу остати у крњој Југославији, да у неком будућем рату у тој држави два милиона Муслимана нема никаквих шанси против девет милиона Срба, те да Муслимани и БиХ могу остати у Југославији само ако су ту Хрватска и Словенија..."

Не бисмо ми били тврдоглави да свако не гура по своме!
Муслимани нису жељели да остану у смањеној ("крњој") Југославији, а ми, Срби из БиХ, нисмо жељели да напустимо федерацију у којој су нам Србија и Црна Гора...
У таквој политичкој ситуацији десио се тај 3. јануар 1992. године!
Текст који су потписали учесници скупа у Скупштини Југославије звао се Конвенција о Југославији. У њему смо се позвали на, Уставом СФРЈ, гарантовано право суверених југословенских народа да остану у својој држави...
Шест дана након тог 3. јануара 1992, на скупу српских политичара и српских посланика Скупштине СРБиХ (у исто вријеме и посланика новопроглашене Скупштине српског народа у БиХ), у сарајевском хотелу Холидеј Ин, потписао сам и Декларацију о проглашењу Републике српског народа у БиХ "као федеративне јединице у савезној држави Југославији"...

(Др Драган Ђокановић, 03. јануар 1992)