Политика

Приказивање чланака по тагу Haški tribunal


"Сребреница је, као посљедње уточиште Бошњака источне Босне требала да падне прије 11. јула 1995. године. Али је 16. априла 1993. године донесена Резолуција Уједињених нација 819. Тада је пад Сребренице спријечен", говорио је Хасан Нухановић из Сребренице, на промоцији своје књиге "Збјег", у којој је Сребреницу описао као "збјег", односно склониште за хиљаде Муслимана из околних општина...

Шта је "збјег"?
Збјег је ријеч која описује привремено колективно склониште, обично у шумама, пећинама, планинама и слично у које се народ склања пред разним недаћама. Збјег чине избјеглице и прогнаници који су с најнужнијом покретном имовином напустили своје домове и привремено се ту настанили. Узроци збјега најчешће су ратови, оружани сукоби, окупација, терор, најава одмазде...

"Збјег" у Сребреници је настао као посљедица оружане борбе Муслимана из бивше југословенске федералне јединице СР БиХ за независну БиХ, у конкретном случају Муслимана из источне Босне, и борбе Срба из бивше југословенске федералне јединице СР БиХ за останак српског народа и (новонастале) Републике Српске у савезној држави Југославији, у конкретном случају Срба из Подриња.

Е, у таквој Сребреници, у "збјегу", како како је назва аутор књиге "Збјег" Хасан Нухановић, настала је 28. дивизија, војна формација која је дјеловала у саставу Другог корпуса "Армије РБиХ". Формирана је 1. марта 1995. на основу одлуке Предсједништва и наређења команданта Генералштаба. Наслиједила је Оперативну групу 8. Сједиште дивизије налазило се у Сребреници. Зона одговорности обухватала је "слободне територије Сребренице и Жепе", а у састав 28. дивизије ушле су:
280. источнобосанска лака бригада
281. источнобосанска лака бригада
282. источнобосанска лака бригада
283. источнобосанска лака бригада
284. источнобосанска лака бригада
285. лака бригада.

У том "збјегу" се, између бројних других злочина, десио и овај:
"Кад смо дошли до депоније, наредили су ми да зауставим и паркирам камион. Измакао сам се на пристојну даљину. Али, кад сам видио њихово дивљање и кад је почело клање, преблиједио сам као крпа. Када је Зулфо низ груди саставио ножем болничарку Раду, притом је питајући гдје јој је радио-станица, више нисам имао храбрости да то гледам. Пјешке сам са депоније дошао у Сребреницу, а они су послије довезли камион... Каросерија је била сва крвава", наводи Ибран Мустафић, у књизи "Планирани хаос 1992-1995", сведочење свог стрица Ибрахима.

Падом Сребренице, на данашњи дан, 1995. године, и након пробоја припадника 28. дивизије кроз Републику Српску, дошло је, на територији Федерације БиХ, до спајања преосталог дијела 28. дивизије са 24. дивизијом у нову 28. дивизију са сједиштем у Живиницама. Кажем преосталог дијела 28. дивизије, јер су приликом пробоја кроз територију Републике Српске имали велике губитке током оружаних борби са јединицама Војске Републике Српске.
Заробљени припадници 28. дивизије стријељани су на територији Републике Српске, и то без пресуда војних судова Републике Српске...
Стријељања ратних заробљеника и организовани премјештај цивилног становништва из Сребренице (Република Српска) на територију општине Кладањ (Федерација БиХ) - у Хашком трибуналу, (Хашки трибунал је Суд ОУН), окарактерисани су као дјело најтежег ратног злочина и "локални геноцид", па су доношене и правоснажне пресуде доживотног затвора за одговорне.

Највећи број Срба из Републике Српске сматра да се тај "локални геноцид" никада не би десио да војници 28. дивизије "Армије РБиХ" нису у Сребреници и око Сребренице убили 3267 припадника српског народа. Убијали су ти сљедбеници Алије Изетбеговића Србе и прије неголи су УН прогласиле Сребреницу заштићеном зоном, а наставили су да чине злочине и након што је Сребреница постала "УН заштићена зона"...

Попут већине Срба из Републике Српске мисли и Хасан Османовић, из околине Сребренице:
"Ми смо са Србима живјели као род рођени и онда изби рат и све оде... Жао ми је народа који је страдао, да нису наши побили цивиле, нејач и дјецу, жене по Кравици и Скеланима, Бјеловцу, Факовићима, доље по Подравању исто...не би се ни нама ништа десило у јулу 1995. то ти кажем, гарантујем. Ти који су чинили злочине над Србима су криви једнако и за злочине над муслиманима, над нама Бошњацима који су се касније догодили. То ти кажем."

(Доктор Драган Ђокановић, 11. 07. 2024)

Објављено у РЕПУБЛИКА СРПСКА


Недавно усвојена Резолуција о Сребреници вјероватно ће послужити као одскочна даска муслиманско-бошњачкој страни за наредни атак на Републику Српску, а основ за тај нови атак биће:
1. Хашки трибунал, којег је својом резолуцијом основао Савјет безбједности ОУН, пресудио је за геноцид челног човјека Републике Српске, главног команданта Војске Републике Српске, команданта Дринског корпуса Војске Републике Српске;

2. Генерална скупштина ОУН усвојила је Резолуцију о Сребреници којом је прихватила квалификације из пресуда Хашког трибунала да се у Сребреници десио геноцид;

3. Генерална скупштина ОУН усвојила је 1995. године, пар дана након Дејтонског споразума, извјештај америчког секретара Медлин Олбрајт о постигнутом договору ратних страна у БиХ и прихватила Републику Српску као саставни дио БиХ. Потписивање Споразума у Паризу десило се након наведене сједнице Генералне скупштине ОУН и усвајања извјештаја Медлин Олбрајт.

У годинама које су слиједиле након Дејтонског споразума, десиле су се пресуде Караџићу и Младићу, и не само њима, а прије неколико дана у Генералној скупштини ОУН усвојена је и Резолуција о Сребреници.
Све ће то послужити муслимаско-бошњачкој страни да од ОУН затражи да усвоји нову резолуцију, овог пута против Републике Српске. Тим за подношење нацрта нове резолуције о БиХ већ постоји: Бећировић и Комшић из Предсједништва БиХ, Лагумџија као амбасадор БиХ при ОУН, плус заинтересовани спонзори - и ето новог проблема за нас. У прилог им иде и чињеница да се у БиХ суди садашњем челном човјеку Републике Српске због непоштовања Кристијана Шмита којег све оне државе које су изгласале Резолуцију о Сребреници признају за високог представника у БиХ. Такође им у прилог иде и сумња коју је Кристијан Шмит изрекао за предсједника Скупштине Републике Српске, повезујући га са ратним злочинима у Котор Варошу и Бањалуци...

Дакле, против Републике Српске, ако нешто радикално не урадимо - ако не урадимо нешто што ће позитивно одјекнути у свијету - поновно ће бити исти они који су изгласали и Резолуцију о Сребреници.
Могли би, то позитивно, да ураде предсједник Републике Српске, чланови Владе Републике Српске и посланици Народне скупштина Републике Српске. Или народ Републике Српске!


(Крај другог дијела)

(Доктор Драган Ђокановић, 30. 05. 2024)

 

Везани чланци:

1. https://srpska-portal.com/index.php/republikasrpska/item/1129-muslimansko-bosnjacki-akademik-genocid-su-pocinili-karadzicev-rezim-i-mladiceve-jedinice

Објављено у РЕПУБЛИКА СРПСКА

"Надам се искрено, докторе, да ћемо се из свега овога извући још јачи! И да можете Ви нешто још док није прекасно, наравно уз НАШУ помоћ да преокренемо и да нас поведете напред и у нормалнији живот", написао је јуче, господин Мелента Јовановић.

Да бисмо уопште могли да направимо политику Републике Српске за будуће вријеме, морали бисмо да пођемо од пресјека тренутне политичке ситуације у Републици Српској, у којој постоје: пресуде Хашког трибунала Караџићу и Младићу "за геноцид у Сребреници", Резолуција УН-а заснована на тим пресудама и парламентарне српске странке које нису у стању да направе политички отклон ни од Караџића ни од Младића.

На другој, према Републици Српској непријатељски настројеној, страни стоји комплетна структура муслиманско-бошњачких политичара, скоро сви муслиманско-бошњачки интелектуалаци и бројни утицајни појединци у муслиманско-бошњачкој дијаспори (широм свијета) - и нико од њих неће стати у покушајима капитализовања Резолуције УН о Сребреници и пресуда Хашког трибунала за геноцид у Сребреници, а све у циљу уништења Републике Српске.

Та муслиманско-бошњачка политичка и интелектуална елита има став којег је јуче описао, вјероватно најистакнутији муслиманско-бошњачки интелектуалац, академик Есад Дураковић, а који гласи:

"Геноцид не могу извршити појединци, индивидууми. Геноцид је таква врста злочина да га могу обавити само институције, органи, систем – војска, полиција, влада, паравојне снаге, читав један режим итд.
Примјера ради, када се осуђује за геноцид Ратко Младић, пресуда се не изриче њему као појединцу, индивидууму, већ за дјела која је организовао, наређивао итд. као генерал и командант Војске Републике Српске. Исто се односи на Радована Караџића и друге који су дјеловали као представници режима, система, организација.
Не, то није индивидуална одговорност!
У консеквенцијама, пошто су те институције извршиле геноцид (а не индивидуе), произлази да је та политичка творевина настала на геноциду од стране тих институција, а у консеквенцијама изведеним до краја – то значи да управо УН, Међународна заједница, ма шта она била, има обавезу – управо због своје Резолуције и пресуда својих судова – да поништи, односно да не призна политичку творевину која је утемељена на геноциду."

Како одговорити на ове тврдње?
Наша политика, политика Републике Српске, мораће имати аргументован и прихватљив одговор на све оно што ће слиједити са муслиманско-бошњачке стране.

Имају ли предсједник Српске Милорад Додик и његов савезник, у доказивању да "ми нисмо геноцидан народ", предсједник Србије Александар Вучић, одговор на оно што тврди муслиманско-бошњачка страна?
А муслиманско-бошњачка страна се врло брзо снашла након Резолуције о Сребреници (којом су, захваљујући амандману Црне Горе, Уједињене нације индивидуализовале кривицу за геноцид у Сребреници) па сада тврди да "ниједан народ није геноцидан", али да је геноцид починио Караџићев режим и да Републику Српску "Уједињене нације имају обавезу - управо због своје Резолуције и пресуда својих судова - да пониште, односно да не признају политичку творевину која је утемељена на геноциду."

Ко год је иоле упућен у политичка дешавања, мислим на српску страну, не би смио да повјерује у то да ће муслиманско-бошњачка страна одустати од пређеног пута, и да неће покушати да искористи овакве аргументе против Републике Српске. До сада је много постигла, мора јој се признати...

(Први дио)

(Доктор Драган Ђокановић, 29. 05. 2024)

Везани чланци:

1. https://srpska-portal.com/index.php/republikasrpska/item/1128-jos-su-zivi-organizatori-nasih-problema

2. https://srpska-portal.com/index.php/republikasrpska/item/1125-srbi-nisu-genocidni

3. https://srpska-portal.com/index.php/republikasrpska/item/1124-razmisljajmo-realno-o-potezima-i-odlukama-karadzica-i-mladica

Објављено у РЕПУБЛИКА СРПСКА


Хашки трибунал основан је на данашњи дан, 25. маја 1993. године, Резолуцијом 827 Савјета безбједности УН, са задатком да суди починиоцима ратних злочина на подручју бивше Југославије након 1991. године...
И доносио је Хашки трибунал бројне пресуде. У неколико случајева у пресудама пише и "осуђен за геноцид".

Раније сам, управо на овој страници, писао о томе како је у судску праксу Хашког трибунала уведен термин "локални геноцид", а онда и доношење пресуда за "локални геноцид".
Желећи да искористе те пресуде Хашког трибунала за "локални геноцид", непријатељи Срба и Републике Српске у Предсједништву БиХ, највишем државном органу Дејтонске БиХ, годину дана су у тајности, заједно са својим њемачким спонзорима, припремали пројекат како да највеће страдалнике са Балкана у посљедњих шест вијекова, Србе, али и нашу одбрамбену државу - Републику Српску, оптерете хипотеком "локалног геноцида" у Сребреници, односно да пресуде Хашког трибунала преточе у резолуцију УН-а, и крену у наредне непријатељске активности против Срба и Републике Српске.

Није нашим непријатељима пошло за руком да Резолуција о Сребреници у потпуности гласи баш онако како су жељели, али су, ипак, извојевали дипломатску побједу. Резолуција о Сребреници биће саставни дио политичког живота у БиХ, рачунајући и Републику Српску. Сваког 11. јула на територији Републике Српске, у Сребреници, спомињаће се пресуде Хашког трибунала и прекјучерашња резолуција УН-а којом су хашке пресуде, осим правне, добиле и велику политичку тежину.

Како да се Република Српска, мислим на званичну Републику Српску, на предсједника Српске, Владу Српске и Скупштину Српске, постави према свему томе?

Онако како мора да се постави! Не смије да дјелује против Уједињених нација!
Оно што се властима у Српској не свиђа - НЕКА ПРЕЋУТЕ!

А о свима онима, који су нас својим непромишљеним потезима и одлукама, тог љета 1995. године, довели у овакву ситуацију, мислим на Србе (у првом реду на Радована Караџића и Ратка Младића) - мораћемо реалније да размишљамо.

(Доктор Драган Ђокановић, 25. 05. 2024)

Објављено у РЕПУБЛИКА СРПСКА


"Машу бошњачки политичари пресудама из Хага, иако врло добро знају да се до тих пресуда и термина 'геноцид' стигло након што је Махмуд Шериф Басиони, професор права са дугогодишњим ангажманом у УН, пред америчким Конгресом, изнио своје мишљење да, према Конвенцији о геноциду, у Босни и Херцеговини није почињен геноцид, али да би се ситуација могла промијенити ако Трибунал у Хагу заузме 'прогресиван' став који дозвољава увођење термина 'локални геноцид'...
Приједлог Махмуда Шерифа Басиониа прихватила је политика Сједињених Америчких Држава, и његову идеју да се неки злочини у БиХ могу подвести под термин 'локални геноцид' наметнула као основу за рад Трибунала у Хагу.
Тако су стријељања заробљених припадника 28. дивизије и депортација жена, дјеце и стараца из Сребренице у Кладањ, могли, у Трибуналу, да добију квалификацију какву су пожељеле Западне владе. Сада, тај Трибуналов 'геноцид', бошњачки политичари, подржани од актуелне њемачке владе, покушавају да 'ојачају' резолуцијом Уједињених нација, па да на основу те резолуције малтретирају ову и све будуће генерације Срба.", написао сам прије шест дана у објави "Бошњачки политичари доживљавају Србе и Републику Српску као своје највеће непријатеље!"

РТРС је синоћ објавио јучерашњу изјаву предсједника Републике Српске Милорада Додика: "У Сребреници се десило озбиљно страдање и злочин које су починиле српске стране према муслиманима војничким и једним дијелом заробљеника, али није вршена ликвидација према цивилном становништву. Није био створен елементарни услов, да би се нешто могло прогласити геноцидом.
Пресуде које су биле у Хагу, а на које се они позивају односе се на појединце, а не на српски народ! Ово са покушајем у УН-у је начин како да провуку причу о народу. Они намјерно не помињу да је то српски народ, али сама могућност да свако интерпретира како хоће увијек ће навући на страну да су то Срби учинили."

И у праву је Милорад Додик! То и јесте циљ који желе да постигну бошњачки политичари. Желе у причу о "Сребереници" да увуку Србе, као народ, да нас окриве, да нас годинама киње и, на крају, ставе под своју чизму.

Међутим, бошњачки политичари се у свему томе врло мало питају, тако да су њихове жеље само "санак пусти"... "Сребреница" није оно што би бошњачки политичари жељели да она буде. "Сребреница" је оно што су политичари са Запада од ње направили - а то је инструмент помоћу којег са политичке сцене у Републици Српској могу да "укину" лидере који им нису по вољи.
Вјероватно су то, до сада, Радован и Ратко, схватили...

И актуелни предсједник Српске би требало добро да размисли о својим плановима за наредне дане, а и о томе ко му све у припремању тих планова суфлира...

(Доктор Драган Ђокановић, 16. 04. 2024)

Објављено у РЕПУБЛИКА СРПСКА


Желећи да квалификације из пресуда Хашког трибунала српским официрима и српским политичарима претворе и у резолуцију УН-а, бошњачки политичари још једном су потврдили да у Србе и Републику Српску гледају као у своје највеће непријатеље. У борби против нас не бирају ни средства ни савезнике, по сваку цијену желе да нас прогласе геноцидним народом, а Републику Српску геноцидном државом.

Машу бошњачки политичари пресудама из Хага, иако врло добро знају да се до тих пресуда и термина "геноцид" стигло након што је Махмуд Шериф Басиони, професор права са дугогодишњим ангажманом у УН, пред америчким Конгресом, изнио своје мишљење да, према Конвенцији о геноциду, у Босни и Херцеговини није почињен геноцид, али да би се ситуација могла промијенити ако Трибунал у Хагу заузме "прогресиван" став који дозвољава увођење термина "локални геноцид''...

Приједлог Махмуда Шерифа Басиониа прихватила је политика Сједињених Америчких Држава, и његову идеју да се неки злочини у БиХ могу подвести под термин "локални геноцид" наметнула као основу за рад Трибунала у Хагу.

Тако су стријељања заробљених припадника 28. дивизије и депортација жена, дјеце и стараца из Сребренице у Кладањ, могли, у Трибуналу, да добију квалификацију какву су пожељеле Западне владе. Сада, тај Трибуналов "геноцид", бошњачки политичари, подржани од актуелне њемачке владе, покушавају да "ојачају" резолуцијом Уједињених нација, па да на основу те резолуције малтретирају ову и све будуће генерације Срба.

Притом, бошњачки политичари и њихови ментори из Њемачке, не желе, нажалост, да виде да управо убијање српских цивила и затирање десетина и десетина српских села, од стране припадника 28. дивизије из Сребренице, одговара дефиницији локалног геноцида...

(Доктор Драган Ђокановић, 09. 04. 2024)

Везани чланци:

1. https://srpska-portal.com/index.php/republikasrpska/item/1073-svjedoci-istine-o-srebrenici

Објављено у РЕПУБЛИКА СРПСКА


Ових дана су, драга браћо и сестре, бирократе из Механизма за међународне кривичне судове у Хагу (зову га и "хашки механизам") - а то је оно што је преостало од Међународног кривичног суда за бившу Југославију ("Хашког трибунала") - успјеле да привуку пажњу наше јавности.
Шта се десило?
Е, у том "хашком механизму" су израдили водич којег су, како су рекли, "намијенили наставницима историје који желе да унаприједе своја знања и вјештине у коришћењу архивске грађе Међународног кривичног суда за бившу Југославију када припремају часове историје о сукобима из деведесетих година". Тај водич би у јуну ове године требало да постане доступан и наставницима историје на нашем простору...
Нисам успио да сазнам ко је тај који је заинтересован да финансира штампање и дистрибуцију тих водича по школама у Српским Земљама, али сам скоро сигуран да су страни мешетари већ успјели да "прокопају" канале и нађу сараднике међу Србима за оно што су планирали. Да им је и тај посао успио потврђују бомбастични наслови по медијима у Србији "Трибунал нам пише историју"...
Значи, штиво је написано, а медији у Србији ће да изрекламирају његов "долазак" у школе... Вијест о припремљеном водичу објавиле су Александру Вучићу (пре)блиске "Новости", а наставили да шире слични медији...

Шта ја мислим о свему томе?

И 1993. године сам упозоравао да формирање Хашког трибунала и његов рад треба озбиљно доживјети и будно пратити његове активности. На нашу жалост, нисам успио у томе јер су политички радикали успјели да наметну свој став, па је конституисање и јачање инфраструктуре Хашког трибунала било максимално подцијењено од стране српских политичара и било непозната тема у нашем народу...
Сада упозоравам да водич "хашког механизма" не треба рекламирати и придавати му већи значај од оног што тај водич јесте.
А он може бити само збирка осврта и цитата дијелова пресуда Хашког трибунала, а никако оно што медији у Србији својим насловима желе да сугеришу - да нам "Трибунал пише историју".

Драга браћо и сестре, Хашки трибунал се ИСКЉУЧИВО бавио ратним злочинама на простору бивше Југославије. Истраживао их је, и процесуирао починиоце. Ниједног тренутка се није бавио историјским чињеницама које су довеле до разбијања Југославије и које су проузроковале крвави рат. У ниједном случају се Хашки трибунал није бавио чланицама Европске заједнице и њиховим министрима (Геншером, Моком, Де Микелисом, Ван ден Бруком) који су разбијали Југославију и припремали терен за крвопролиће на територији бивше Југославије... У ниједном случају се Хашки трибунал није бавио повезивањем разбијања Југославије и посљедицама које су настале разбијањем Југославије. Ту замку, деведестих година, српски политичари и српски официри нису схватали озбиљно, и десило им се то што им се десило...

Ово са водичем је нова замка за Србе!
Организатори тог посла, а ради се о бирократама које раде за владе Западних држава и њиховим сарадницима у Српским Земаљама (ради се о Србима аутошовинистима), планирају да наше младе нараштаје оптерете судским пресудама Хашког трибунала и да пресудама Хашког трибунала за ратне злочине САКРИЈУ, или барем прекрију, неспорне историјске факте разбијачких активности својих влада.
Драга браћо и сестре, управо на описима и навођењима тих (непобитних) чињеница, на навођењима и описима разбијачких активности Запада и његових политичара који су, својим нелегалним потезима и непринципијелним инволвирањем у политичка дешавања у Југославији, трасирали пут за рат и страдања овдашњих људи, а обезбиједили продор политикама и утицајима својих влада те допринијели остваривању економске користи за своје земље, треба да се темељи историја деведестих година на простору бивше Југославије. Управо је садашњи Запад разбио државу побједницу над силама зла у Другом свјетском рату и државу оснивача ОУН-а (након Другог свјетског рата)...

(Доктор Драган Ђокановић, 17. 05. 2023)

Објављено у ПОЛИТИКА
 
Многи људи на помињање ријечи "геноцид" обично реагују снажним емоцијама и различитим мишљењима. Босна и Херцеговина је свјетски познати примјер простора на којем су емоције и мишљења о појму "геноцид" врло снажни, али и супротстављени...
Ријеч "геноцид" је жестоко оспоравана скоро од када је тај термин склопљен од грчке ријечи genos (преводимо је нашим ријечима род или народ) и латинске ријечи accidere коју преводимо нашом ријечју - убити. Ради се о међународном злочину намјерног, потпуног или дјелимичног уништавања националних, етничких, расних и религијских група.
Границе дефиниције одређују која дјела су обухваћена и искључена, а тиме у великој мјери одређују који ће све случајеви имати користи од међународне пажње, интервенције, кривичног гоњења и репарације.
Без обзира на широко распрострањено слагање стручњака за ову област око основног значења појма "геноцид", ипак се и данас воде расправе о најприкладнијој дефиницији и концептуализацији термина "геноцид"...
Може се закључити да значење овог појма још увек није "зацементирано", осим у случајевима у којима постоји строго утврђена правна концепција. Mноги стручњаци за геноцид у свом раду уважавају значај међународно прихваћене дефиниције, али има и врхунских правних стручњака који су предложили разне друге дефиниције и облике концептуализације појма "геноцид"...
Један од таквих стручњака је и професор Универзитета у Шведској Шел Магнусон. Професор Магнусон указује да прије суђења у Хагу ни научници ни правници нису могли замислити да ће појединачни масакри, који су се десили током рата у Босни и Херцеговини, бити дефинисани као геноцид. Оно што је специфично за геноцид је да је злочин усмjерен на колектив, а не на појединце. Фокус је на уништавању етничке или вjерске групе и, као примјер, наводи да се то догодило Јеврејима у Европи од 1941. до 1945. године када је страдало 77% овог народа.
Идеју да се неки злочини у БиХ могу подвести под термин "геноцид" формулисао је Махмуд Шериф Басиони, амерички професор права, који је сачинио студију о насиљу у Босни и Херцеговини, а која је била основа за рад Трибунала у Хагу.
Махмуд Шериф Басиони је, током саслушања пред америчким Конгресом, рекао да, према Конвенцији о геноциду, у Босни није почињен геноцид, али да би се ситуација могла промијенити ако се заузме "прогресиван" став који дозвољава увођење термина "локални геноцид''...
 
Ко је Махмуд Шериф Басиони?
 
Басиони је муслиман, рођен у Каиру 9. децембра 1937. године. Његов отац је био египатски дипломата, а дјед - предсједник египатског сената...
Махмуд Шериф Басиони био је члан, а потом и предсједавајући Комисије Вијећа безбједности УН-а за истраживање кршења међународног хуманитарног права у бившој Југославији (1993. године). Поред бројних позиција у УН-у, Басиуни је, на разним пројектима, бивао и чест консултант Министарства за државу и правосуђе Сједињених Америчких Држава.
Као члан и предсједник комисије Уједињених народа задужене за истраживање злочина у бившој Југославији, Басиони је предводио тим који је прикупљао доказе који су се користили за подизање оптужница против војних и политичких лидера Срба у Босни и Херцеговини.
Басиони је био и кандидат за првог тужиоца МКС за бившу Југославију (пуни назив је Међународни трибунал за кривично гоњење лица одговорних за тешка кршења међународног хуманитарног права на територији бивше Југославије након 1991). Остало је запамћено да је, том приликом, један представник Вијећа безбједности УН-а рекао за Басионија да са ради о "фанатику који има превише информација". У почетном пребројавању гласова у Вијећу безбједности, Басиунија је подржало седам земаља, међу којима су биле Сједињене Америчке Државе, а против њега је било седам земаља уз један уздржан глас. Тако да није прошао...
 
Интересантно је да је ФБИ пратио Басионија и имао одређена компромитујућа сазнања о њему. У марту 2001. године, након што је примио документе који су га, према Басионијевим ријечима, погрешно повезивали са неким паравојним организацијама на Блиском истоку, жалио се ФБИ-ау. Међутим, ФБИ је одбио Басионијев захтјев да се измијени евиденција о њему. Басиони је потом, 2002. године, написао писмо Министарству правде САД. Министарство правде САД-а је потврдило одлуку ФБИ, наводећи да је ФБИ легално поступао. Басиони је након тога тужио ФБИ, али је Седми окружни апелациони суд пресудио у корист ФБИ-а.
 
Значи, господин Махмуд Шериф Басиони, професор права са дугогодишњим ангажманом у УН, је, пред америчким Конгресом, изнио своје мишљење да, према Конвенцији о геноциду, у Босни и Херцеговини није почињен геноцид, али да би се ситуација могла промијенити ако Трибунал у Хагу заузме "прогресиван" став који дозвољава увођење термина "локални геноцид''...
 
(Доктор Драган Ђокановић, 29. новембар 2021)
Објављено у ПОЛИТИКА

– Докторе, дошао сам у Момчилово име. Био сам скоро код њега у Лондону. Ви знате да он тамо издржава затворску казну. Поздравио Вас је и замолио да му помогнете. Рекао је да не зна да ли ће, икада, бити у прилици да Вам се реваншира. Морам рећи да је покојни Мирослав Дероњић, у свом свједочењу, изнио једну неистину коју су судије, нажалост, прихватиле и унијеле у пресуду. Момчило се сада нада да би га, ако докажемо да је то била лаж, могли раније пустити из затвора. Рекао је да му само Ви можете помоћи и рећи шта је од тога истина. Он је према британским законима већ стекао право на пуштање на слободу па је прошле године подносио захтјев за пријевременим ослобађањем, али су га одбили. Ове године је такође поднио захтјев... – забринуто је говорио Мирко Крајишник, брат првог предсједника Народне скупштине Републике Српске Момчила Крајишника.

Није, ни тог 27. децембра 2011. године, Мирко употребљавао право име свог брата – оно из родног листа, него оно незванично, које користе у породици... – Мирко, знате ли Ви уопште ко је и какав је Момчило Крајишник политичар? Сада ћу да Вам кажем... И, знате ли Ви шта смо, моја породица и ја све прошли због тог политичара? И то ћу да Вам кажем... Али, помоћи ћу вам. Допада ми се то Ваше залагање за брата – рекао сам на крају вишесатне приче. Након тога написао сам десетак реченица у вези са Дероњићевим исказом, који је овај некадашњи предсједник СДС-а из Братунца дао, седам година раније, такође као свједок на суђењу Момчилу Крајишнику.
 
Неколико мјесеци послије тога Мирко Крајишник се поновно појавио. Са њим је, у двориште моје куће у Источном Сарајеву, ушао и Милан Трбојевић, адвокат из Бање Луке, иначе посланик из првог сазива Народне скупштине и један од потпредсједника прве Владе Српске Републике БиХ. У рукама су носили формуларе припремљене за потписивање.
* * *
Видјевши Милана Трбојевића присјетио сам се Ненада Кецмановића и Момчила Мићића, људи које је Мирко слао да покушају интервенисати, прије мог свједочења, у случају његовог брата. Момчило Мићић је био обазрив приликом отпочињања приче на ту тему и нисам му ништа замјерио, међутим Кецмановићу јесам. Њему сам и те како замјерио. Ненад Кецмановић, предратни декан Факултета политичких наука у Сарајеву а прије тога и ректор сарајевског универзитета, тражио је од мене да лажно свједочим. Нисам могао да вјерујем да је он, коме сам чак и помогао на почетку рата, био у стању да сугерише да, на суду, говорим неистине.
– Злоупотријебио си наше познанство; тражиш од мене да у судници кажем да Крајишник није био присутан када сам на сједницима Предсједништва говорио о ратним злочинима. Да, под заклетвом, кажем да, док сам описивао стање на терену, њега није било ту. Предлажеш ми да лажем – говорио сам, разочарано гледајући у човјека који је сједио са друге стране стола, у једном београдском ресторану.
Био сам сигуран да је Ненад Кецмановић врло добро знао шта je од мене тражиo и то ме погодило. Њега је Крајишников штаб одбране, као афирмисаног интелектуалца, ангажовао да, како ми је сам рекао, анализира изјаву коју сам дао истражитељима Хашког трибунала. Међутим, умјесто да је о свему, што је у њој написано, озбиљно промислио и, у складу са својим реномеом, сагледао све њене аспекте, Кецмановић је, крајње приземно, покушавао да ме наговори да лажно свједочим. Претпостављао сам да му недостаје новац, али, ипак, такав „пад у блато“ није смио себи да дозволи. Сваки паметан човјек, и Кецмановић наравно, могао је да схвати сву озбиљност ситуације у којој се Крајишник нашао, али и очигледну опасност, с обзиром на тежину оптужнице, која се почела надвијати над Републиком Српском. Поготово у контексту Биљаниног прихватања сљедећих навода из  оптужнице: „...Да су 1992. године снаге босанских Срба нападале цивилна насеља, убијале и окрутно поступале са њиховим становништвом, наметнуле дискриминаторне мјере не-Србима, вршиле присилне депортације, незаконито заточавале цивиле, убијале и окрутно поступале са заточеницима, уништавале културне и вјерске објекте, пљачкале и користиле заточенике за присилни рад. Те су злочине извршиле војне и полицијске снаге и цивилне структуре босанских Срба – под контролом СДС-а и власти СРБиХ, укључујући  Плавшићеву – а у сарадњи с ЈНА, МУП-ом Србије и паравојним снагама из Србије...“
Без обзира на то, умјесто да ме подржи, јер би моја истинита изјава напросто иницирала да, брзоплето, непромишљено и врло наивно „признање“ Биљане Плавшић, буде замијењено детаљнијим, вишестраним и стручним анализама битних догађаја, које би ишле и Крајишнику у прилог, Кецмановић је прихватио да и он учествује у мом дискредитовању и елиминисању. Значи, требао сам, по мишљењу те групе људи у којој је дјеловао и Ненад, да помогнем Крајишнику тако што ћу сам себе прогласити лажовом; своју изјаву учинити безвриједном, а они ће да наставе са одбраном онако како су и планирали.
* * *
Концепција Крајишникових адвоката почивала је на сљедећим премисама: Момчило Крајишник је све вријеме, за које га терети Тужилаштво, био предсједник Народне
скупштине, дакле „скупштински спикер“, а „скупштинског спикера“, по њиховом мишљењу, нико није ни имао обавезу да упознаје са стањем на терену. Зато што није требало да буде упознат; њега, те 1992. године, нико и није информисао о догађајима широм Републике Српске – дакле, Момчило Крајишник је невин човјек и нема шта да тражи у притвору. Мене и извјештаје са терена које сам 1992. године подносио Предсједништву, нарочито моје евентуално свједочење о томе у Хашком трибуналу, означили су као препреке које су им, изненада, искрснуле и које је требало, по сваку цијену, склонити... Без обзира на дотадашње политичко искуство Момчила Крајишника и стручност његових адвоката, врло ме изненадио такав приступ одбрани човјека који је, са позиције законодавне власти до те мјере узурпирао извршну власт, да су у Трибуналу сматрали да га треба оптужити за „геноцид, злочине против човјечности, кршења закона и обичаја рата и тешке повреде Женевских конвенција“. 
Проблем у коме се, због тежине оптужнице против Момчила Крајишника, нашла Република Српска, и те како ме мотивисао да дам свој допринос у афирмисању истине, тако да су разне службе и појединци ангажовани око њега, веома лоше процјењивали и погрешно мислили да ће, својим суровим методама и бескрупулозним покушајима, моћи да спријече моје појављивање пред Хашким трибуналом.
 
У Хаг сам, и поред свега што ми се дешавало прије тога, отишао и свједочио половином марта 2005. године.
– Ми смо, докторе Ђокановићу, размотрили оно што сте тражили од Тужилаштва, прихватили то и, у име Судског вијећа, изјављујем да сте Ви, овдје, искључиво свједок Хашког трибунала, без обзира која Вас је страна позвала – рекао је, на самом почетку мог свједочења у случају "Момчило Крајишник", познати судија Алфонс Ори, предсједавајући Судског вијећа и некадашњи предсједник Врховног суда Холандије.
И, заиста, био сам крајње искрен. Током моје приче, у судници је био апсолутни мир. Сви су пажљиво слушали и, такав сам утисак стекао, били сигурни да, напокон, испред себе имају свједока на којег нико, претходно, није успио да утиче и који говори истину. Момчило Крајишник, без обзира на наводе из оптужнице, компетентност и темељитост тужиоца Марка Хармона и његових сарадника који су водили овај случај, није осуђен ни за геноцид нити за саучесништво у геноциду...
Жалбено вијеће, 17. марта 2009. године, због кривице за ратне злочине, осудило је Крајишника на 20 година затвора.
* * *
С Миланом Трбојевићем и Мирком Крајишником сјео сам испред куће, на терасу саграђену у непосредној близини Жељезнице. Током разговора с двојицом гостију гледао
сам у ријеку, дивећи се, сваки пут изнова, овој планинској љепотици. Тог сунчаног и изненађујуће топлог мартовског дана била је некако посебно бистра. Међутим, нигдје поточних пастрмки које су ми претходних дана привлачиле пажњу. Овог пута по беспријекорно чистој површини њене ледено хладне воде, ређале су се слике бројних тешких сјећања која су ми непрестано навирала. Шиљци костију очевих прегажених поткољеница и раздерана кожа око њих. Плава кеса са четири бомбе тик испред ногу мог старијег сина Николе. Израз братовљевог лица док ми је причао како су га оставили без посла. Слика тешко повријеђеног оца и његов тужни поглед прије него је издахнуо на мојим рукама...
Слика за сликом...
Сјећање за сјећањем...
Све се то члановима моје породице и мени десило од јуна 2003. године, када су ми у Београд дошли хашки истражиоци Брет Симпсон и Стивен Маргетс, па до мог одласка у Хаг да свједочим на суђењу Крајишнику.
Повукао сам према себи, уредно сложене, папире које су донијели Мирко Крајишник и Милан Трбојевић, узео оловку и, трудећи се да оставим утисак смирености, још једном посвједочио.
(Одломци из моје књиге "Република Српска од идеје до Дејтона")
 
Др Драган Ђокановић, 18. септембар 2020.
Објављено у ПОЛИТИКА