Приказивање чланака по тагу Skelani

У јучерашњој објави "Предсједник Милошевић жели сарадњу са Драганом!", писао сам о свом одласку у Београд са намјером да придобијем власти Србије да нам, нашем народу и Републици Српској, помогну да се домогнемо мира.

Зашто сам мислио да је власт Србије, на челу са Слободаном Милошевићем, права адреса за ту моју намјеру?

У двије ствари сам, када је у питању тадашња Србија, био сигуран, а оне су: Србија искрено жели мир у Босни и Херцеговини и Србија је пријатељ и поуздани савезник Срба из Босне и Херцеговине. То ми је било довољно. Дотадашњи однос Србије према мировним плановима за БиХ и њено прихаватање свих тих планова, нисам доживљавао као препреку за оно што сам наумио.

Увјеривши се у недостатак храбрости Караџића, Крајишника и СДС-ових посланика у Народној скупштини да нашем народу саопште да су на самом почетку преговора о БиХ, (било је то половином фебруара 1992), пристали на подјелу територије БиХ по принципу 17,7% Хрватима, 33,3% Муслиманима, 49% Србима, а знајући да су противници и непријатељи Срба војнички све јачи и да наставак рата носи са собом све неизвјеснији исход за нашу републику; те да нико други из Републике Српске, у времену политичког размимоилажења Милошевића и Караџића, нема довољно политичке слободе и утицаја да приђе званичном Београду са идејом да се Србија укључи и помогне да се оконча рат у БиХ - морао сам да се одлучим за такав подухват.

Иако је од тада, од те 1994, прошло 30 година, ни данас не могу да нађем замјерку тој својој одлуци.

Реченицу Миломира Минића, генералног секретара владајуће партије у Србији: "Предсједник Милошевић жели сарадњу са Драганом", коју је изрекао у присуству Десимира Митровића и Деснице Радивојевића, људи из Скелана које сам позвао да крену са мном на састанак у Београд, доживио сам као потврду да је моја иницијатива прихваћена и да ће Србија ући у процес заустављања рата у БиХ.

Већ наредног мјесеца, у фебруару 1994. године, организовао сам састанак у Скеланима и Бајиној Башти на коме су били присутни предсједници тих двију општина, представник власти из Београда Драгутин Брчин и још двадесетак људи из Републике Српске.
Организовањем тог састанка желио сам да поручим Радовану Караџићу и Момчилу Крајишнику, двојцу који је учврстио своју власт у Српској, да сам кренуо са стварањем опозиције и да сам обезбиједио подршку званичне Србије за политику искреног залагања за завршетак рата у БиХ и опстанак Републике Српске.


(Доктор Драган Ђокановић, 17. 10. 2024)

Везани чланци: 

1. https://srpska-portal.com/index.php/republikasrpska/item/1261-predsjednik-milosevic-zeli-saradnju-sa-draganom

У Скеланима је, 16. јануара 2024. године, обиљежена 31. годишњица великог страдања Срба из овог дијела Подриња. На тај дан, 16. јануара 1993. године, муслиманске снаге из Сребренице убиле су на подручју Скелана 69 мјештана, а више од 160 раниле...

МАРКОВИ СКЕЛАНИ

Уђем у полумрачну просторију. Ту су Десимир Митровић, Дане Катанић, Мићо Миловановић, Душко Мандић и Новица Савић. Гледам Десимира, очи му за тренутак зацаклише од среће што ме види, а онда му лице потамни...
Поздравим се са свима, а они, видећи да још неког погледом тражим по просторији, погнуше главе.
- Гдје је Марко Милановић? Ћуте.
- Десимире, гдје је Марко? - поновим питање.

- И он је убијен - тихо, очију пуних суза, прозбори доктор Митровић.

- Убијено је доста цивила, села попаљена. Марко је погођен у главу. Нашли смо га на мосту... - причао је Десимир о посљедицама напада муслиманских јединица које су 16. јануара 1993. године, из правца Сребренице, напале Скелане.
Слушао сам предсједника општине и присјећао се тренутака које смо провели с Марком...

У Скелане сам први пут дошао половином јуна 1992. Обављајући посао повјереника у Братунцу сазнао сам од Мирослава Дероњића да је, на једном дијелу територије предратне општине Сребреница, проглашена Српска општина Скелани.

Како се, у рату, могло са Пала доћи у Скелане?

Из Зворника или из Братунца, након преласка ријеке Дрине и уласка у СР Југославију, слиједило је скретање десно и онда вожња, узводно уз Дрину, до Бајине Баште. Скелани су преко ријеке. Са Бајином Баштом повезује их челични мост саграђен у вријеме владавине Краља Александра Карађорђевића...

На том мом првом путовању кроз питоми љубовијски крај, пратио ме, управо, Мирослав Дероњић. Кренуо је са мном из Братунца, да покаже гдје су Скелани и да ме упозна са људима који су руководили том општином.
- Ово је господин Марко Милановић - представља ми Дероњић, по доласку у Скелане, крупног човјека нешто дуже просиједе косе.
Препознајем мог бившег комшију из Сарајева и популарног полицајца из центра града.

- Марко, одкуд ти овдје? – питам га, а Дероњић застаде с представљањем других људи, видно изненађен Марковим и мојим познанством.
- Ово ти је, Драгане, мој завичај! Милановићи су из Скелана. И комшије из наше улице, Ратко и Радиша Јанковић, из овог су краја...

Упознао сам тог дана и друге људе ангажоване на проглашењу ове општине и очувању њене територије.
Чињеница да су се организовали и да ратују против вишеструко бројнијег противника из Сребренице, а могли безбједно да живе у Бајиној Башти, привукла је моју пажњу. Познанство са Марком Милановићем помогло је да врло брзо постанем дио скеланске ратне стварности. Максимално сам помагао у организовању општине.
Одлуци Народне скупштине о званичном признању Скелана, као саставног дијела Републике Српске, заједнички смо се радовали, потом је урамили и окачили на зид у просторији фабрике лименки која је, због недостатка другог канцеларијског простора, служила као кабинет предсједника општине…

С Марком сам се посљедњи пут видио неколико дана прије скеланске трагедије. Разговарали смо о његовом ангажовању у Министарству за борачка питања. Понудио сам му да буде мој помоћник и он је то са задовољством прихватио...
Нажалост, Марко Милановић није успио да дође на Пале. Остао је да вјечно почива у свом родном крају…
* * *
Мој долазак у нападнуте Скелане забиљежили су дневни листови у Србији.

„Јучерашњи дан без пуцњаве и ратних окршаја они који прате збивања на овом терену оцењују као дан – злокобне тишине. Страхује се, наиме, да су се Муслимани само притајили и да би већ данас могло да дође до напада ширих размера. Има информација да се муслиманске снаге групишу на појединим подручјима и да се укопавају.
Јуче је Др Драган Ђокановић, министар у Влади Републике Српске одржао у Скеланима конференцију за новинаре. Како је нагласио, Војска Републике Српске успјела је да одбрани територијални интегритет републике, на подручју српске општине Скелани.
- Обавестићу вечерас у Женеви Др Караџића да Срби са овог простора на левој обали Дрине желе да живе искључиво у Републици Српској. Руководство Републике Српске и Главни штаб Војске Републике Српске дозволили су Муслиманима да на подручју Сребренице имају локалну самоуправу, али очигледо да то њиховим екстремистима није одговарало па су константно вршили нападе на Србе у овом делу.
- Ми то више нећемо толерисати и ако се Муслимани не зауставе у својим војним акцијама, жестоко ћемо узвратити.“ („Политика Експерс“, 24. јануара 1993)
* * *
Чести боравци у подрињском крају и разговори са Србима који ту живе увјерили су ме у постојање, више деценија старог, гњева према сребреничким Муслиманима. Био сам сигуран да, након њиховог упада у Скелане и тешких злочина које су починили, пријети његова кулминација… (Једна од прича из моје књиге: "Република Српска од идеје до Дејтона")

(Доктор Драган Ђокановић, 16. 01. 2024)

Скоро сам, на позив једне групе људи из Скелана, био у Скеланима и разговарао са Скеланцима о будућности и њих и њиховог мјеста...
Сложили смо се да би Република Српска требало да у Скеланима, изградњом новог и модерног града, изађе на Дрину. Била би то гаранција да ће постојеће становништво остати у свом завичају, али и да ће у потрази за послом у нови и перспективни град доћи значајан број млађих људи...
Обећао сам Скеланцима да ћу ступити у контакт са одговорним људима у Репулици Српској и покушати да их заинтересујем за изградњу града у Скеланима.

Послао сам, након састанка у Скеланима, поруку предсједнику Републике Милораду Додику и у њој написао "да постоји потреба да се видимо и разговарамо".
Није се још јавио...

У Љубиње ме није нико позвао. Желио сам да видим како се живи у том херцеговачком градићу, јер сам чуо да га млади људи листом напуштају...
Након посјете Љубињу, схватио сам да би се и о проблемима Љубиња, са предсједником Републике Српске, морало да разговара.


(Доктор Драган Ђокановић, 15. 06. 2023)

Изгледа да су текстови о Сребреници, које сам писао претходних дана, само загребали "врх леденег бријега", испод којег се налазе многе сребреничке тајне, преваре и лажи...
Ево шта пише у новим порукама које сам добио из Сребренице и Скелана:

"Средства Владе Федерације БиХ иду само Бошњацима тако да су они Поточаре претворили у свој административни центар у коме су направили више зграда са преко 70 станова, затим Емаус центар за смјештај све дјеце у школама, па Турски прихватни центар код Меморијалног центра, па неколико фабрика, Цимос, Превент, Алма Рас, са око 250 запослених. Исламска заједница купила је Ферос да прошири Меморијални центар и да праве још једну фабрику. Праве спортску халу. На сцени је потпуна меморизација Сребренице са преко 100 спомен плоча и обиљежја по мјесним заједницама."

"А на подручју Скелана, тамо где је народ највише страдао нема ниједна фабрика, нити је послије рата отворено неко радно мјесто у привреди. Након укидања општине Скелани 2001. године од стране Високог представника, мало је тога учињено за опстанак народа овог краја. Неколико инфраструктурних пројеката (вода, струја, путеви) и то је то. Са простора Скелана исељавали су нас и прије рата, од 1950. до 1990. године. Исељавање у Србију је настављено и након напада на Скелане 1993. године...
Хидроелектрана "Перућац" не плаћа никакву одштету за потопљено земљиште у Скеланима... Нисмо успјели ни сва мјеста страдања у овом и Другом свјетском рату да обиљежимо..."

Жао ми што Скеланци поновно пролазе кроз тежак период. У рату сам им помогао око организовања администрације и формалног признавања статуса општине у Републици Српској...
У Скеланима сам, у фебруару 1994. године, организовао и иницијативни састанак за настанак политичке опције која је изњедрила бројне министре, посланике, предсједнике...
Ред би био да се реванширају Скеланима! А могу.
У Скеланима су и Римљани имали град, Municipium Malvesiatium. Био је то значајан административни центар у којем је живјело око 40.000 људи...

На Републици Српској је да одлучи хоће ли мирно посматрати наставак, како то написа аутор поруке, бошњачке "меморизације Сребренице", или ће од Скелана направити нови град на Дрини.

(Доктор Драган Ђокановић, 02. 04. 2023)

https://www.facebook.com/drdragandjokanovic